За кога (не)градите будућност?

 

 У медијима негативна статистика, а на граничним прелазима печат, циљ Њемачка – без повратка. Алармантно је што су све то млади људи, а будућност остаје на младима. На коме ће остати будућност Републике Српске, Босне и Херцеговине?
И сама сам студент, па свакодневно размишљам о томе. Међутим, мислим да овом проблему нико није приступио аналитички, већ углавном дневно – политички.

 

Пише: Николина Вуковић

У великој већини томе се приступа тако што се од људи који одлазе прави жртва и тражи кривац за њихов одлазак. Прво, разлог за одлазак радне снаге је једноставан, европски сјевер и запад „могу више да плате“. Плата у Босни и Херцеговини је десет пута мања од оне у Холандији и Босна и Херцеговина не може понудити толико новца. Немогуће је, чак и у ситуацији да потпуно укинемо и администрацију и политику и ухљебе. Када се уз то узме у обзир да сте било гдје у Европи скоро 5-6 сати од куће, онда не постоји та мјера која може зауставити одлазак људи.

Цијели свијет је постао друштво у којем се форсира материјализам као најважнија друштвена вриједност. У таквим околностима људи све друге вриједности стављају у други план, довољно је понудити незнатно већу плату и људи ће да оду. Након ове реченице, већина ће превртати очима, „Ево је још једна која тражи кривицу за одлазак у нама, као да не зна како је живјети у БиХ“. Али, читајте даље.

Како изаћи из сиромаштва?

Сиромаштво као један од главних узрока одласка није могуће укинути на начин што ћемо изабрати такву власт која се никада неће посвађати и никада неће украсти ни марку. Сиромаштво је могуће укинути само промјеном друштвеног, економског и политичког система, а то мала држава као што је Босна и Херцеговина тешко да ће урадити. Без обзира ко је на власти, ми немамо права да штитимо домаћу производњу, да заштитимо радника, да се не задужујемо, да сами отварамо велика предузећа која ће имати помоћ од државе. Одређена нам је судбина европске периферије која је ту да производи полупроизводе и извози сировине.

Од младих људи направљене су жртве којима неко нешто треба да поклони. Постали смо генерација која мисли да свијет постоји због њих, да је неко дужан да нам пружи све што желимо, а да при томе ми немамо никакву одговорност, учешће нити вољу да се боримо за себе. Реците ми, зашто вам је драже 1000 еура за мјесец дана у Њемачкој, од учешћа у неком такмичењу, гдје покажете оно што сте научили током факултетског образовања и добијете 1000КМ за највише 7 дана рада на задатку који се стави пред вас? Питам, јер сам више него активна на том плану, јер сам прије неколико дана и сама била у тиму који је организовао нешто слично и награда је била 1000КМ, а учесника је било премало. Ето вам прилика, други су вам је и створили и опет је нисте искористили. И није једина, има их много, причам из искуства. Кроз све семинаре, конференције, пројекте, такмичења тражим прилику за запослење, већ их и имам, а не тражим да однесем диплому и неко ме запосли. Зашто би? Толико нас је истих.

Одлазак је једина опција

Лакше је отићи тамо негдје, гдје су се млади људи изборили за себе и своје друштво, слажем се. Али чему онда критикујете? Млади људи у Босни и Херцеговини очекују да им неки имагинарни људи, које ће при томе све вријеме пљувати и критиковати, створе друштво са огромним платама и правденим конкурсима, а да не узму никакву одговорност или учешће у томе.

Створена је таква медијска слика и направљена је таква медијска кампања која стимулише одлазак, а људи који одлазе су представљени искључиво као жртве система. Међутим, имамо само причу о томе како неко има неко право, а немамо причу о обавезама, а обавеза је и то гласање на које не изађе 50% становништва. Колико студената су чланови студентских организација? Можда 20%, а онда имамо причу како странке преузимају организације.

Које је рјешење?

Има још много узрока који доводе до депресије и безнађа цијелог друштва и одласка из ове земље. Они не могу бити отклоњени на локалном нивоу јер представљају глобални проблем. Локализовати овај проблем је само добро за велику причу и затварање очију пред правим узорцима. Богате земље могу бити социјалније и њихови привредници дају веће плате, јер једноставно имају више новца. Када то што зараде на нама претворе у новац лако је дати високе плате. Те плате смо им дали ми враћајући кредите са огромним каматама, субвенције смо им осигурали ми јер смо плаћали њихову покварену робу, друге и треће класе као оригинал.

Рјешење је само о подизању свијести о домаћој привреди и производима, у удруживању сиромашних и рушењу овако накарадног глобалног система, у предузетничком духу младих. Локалног рјешења нема и не може га бити.