Студентски мук

Прошло је пола вијека сада већ историјске студентске револуције одржане у Београду 1968. гдје су студенти тражили да се њихов глас чује. Можда сада у времену дигиталних средстава комуникације и начина испољавања незадовољства тај дух борбе за напретком нестаје и губи се у маси гдје је колективни идеал поражен од стране личног интереса самог појединца. Да ли некад од гласа који је тежио остваривању “више комунизма” добисмо генерације које ћутајући траже напредак?

Пише: Ђорђе Јованић

Различити утицаји политике на “представнике” студентских организација довели су до тога да се  изгубио критички тон ка тренутној ситуацији и стварање илузије о идеалношћу друштвеног статуса. Борба за стварним представљањем тренутне ситуације изгледа да је изгубљена у неком безнађу политичких увјерења.

Зашто тежња за транспарентношћу, напретку и бољем сутра предтавља нешто од чега се сада громко плашимо, мислећи  да ће нас систем ништавила уплашити? Како тако веома јака аутономна армија звана студенти паде под ингеренцију и утицај политике у таквој мјери да су сви идеали замијењени материјализмом који својом безвриједношћу нестане као траг у пијеску?

Политика руши углед Унивезитета

Сама транспарентност данашњет друштва доведена је у питање и сведена на минимум и пркоси етичким принципима за које се залажемо. Тежња ка напретку прераста у потребу и борбу за егзистенцију како би се обезбиједио достојанствен живот и услови популације која ће нашем друштву, држави, допринијети социјалном, економском и политичком напретку. Есенцијално гледајући на тренутно стање и ситуацију тоталног помрачења ума при представљању самих студената долазимо до закључка да само безвлашће и политиканство значајно раде на слабљену универзитетског реномеа и аутономности.