Студентска ријеч је мртва – убила је политика

Још су комунисти, прије више од 80 година, увидјели снагу и утицај студената као дијела друштва, те су своју идеју, коју су жељели ојачати и међу простим народом који се кун’о у краља, преносили и ,,убацили“ међу тај слој друштва, слој којем и ми припадамо. За идеологију којој су слијепо вјеровали, исти ти студенти су били пијуни на ратишту за јефтине игре тадашњих политичара. Сви перспективни, паметни, залуђени су и преварени од стране политике. Зашто се враћам 80 година уназад? Јер, ми студенти, до дана данашњег нисмо ништа промјенили.

 

Пише: Александар Стојановић

Међутим, освјестиле су се генерације послије оних који су гинули, и 1968. подигли су се против бахаћења тадашњег државног врха. Смогли су храбрости и изашли на улицу да јасно и гласно кажу да су против погрешног система вриједности, против апсолутизма; дигли су се против свемоћног Титовог апарата и ,,оне милиције“, без устручавања, за боље сутра. Уплашили су и Тита, али он се као врсни дипломата успио извући, подржавајући захтјеве студената и тиме је умирио до тад невиђену буку. Он, који није штедио ни најближе сараднике, устукнуо је и повукао се пред студентима!

Партија је једини идеал студената

Студенти су покретали социјалне процесе, културне и образовне револуције, утицали су на многе токове у свјетској историји. Став студената је неизоставан у било којем важном питању за једну државу. Па се поставља питање, гдје су и шта се десило са студентском ријечју у нашој Републици Српској и да ли је оно што имамо данас само продужена рука комунистичког начина владања?

Послијератна криза свега, сиромаштво, будућност без перспективе, културно и морално пропадање су плодно тло за развој јефтиног политиканства које, када има и најмању шансу, зазире у све поре друштва и изједа га до сржи. Странка је постала почетак и крај, центар свих дешавања и мјесто одакле се кроје мишљења. Странка и вођа су постали једини идеал и једина вјера.

Млади без става и кичме, без имало образовања и памети, а због свега тога морал је за њих мисаона именица, одустали су од сваког вида борбе за боље сутра, ухљебили се и партији и постали партијски војници. А послије партије, сљедеће одредиште су им постале студентске организације и то само с једним циљем – радити у искључивом интересу странке! Нема ту никаквог залагања за бољу будућност студената, а самим тим и државе, већ само обезбјеђивање мира у друштву њиховим шефовима.

Ћутање је студентски мото

Политика, њен најгори и најјефтинији облик, ушао је међу студенте и затровала неморалом комплетну нашу заједницу до сржи. Студентски лидери умјесто да се залажу и учине конкретне кораке за бољу будућност друштва, да заступају праведне и искрене принципе, одабрали су као вид своје борбе ћутање.

Ћутањем су изазвали летаргију, огорченост и безнадежност у друштву. Прихватају и штите све појаве које су довеле до тога да нам сваки дан хиљаде колега стоји пред амбасадама и напушта нашу Републику Српску. Одабрали су да по ресторанима троше четвороцифрене износе и да једини вид њиховог друштвеног ангажмана буде организовање журки… Хљеба и игара!

Наш глас мора васкрснути

Превише су нас затровали својим ситним интересима и тиме убили наш глас. Старији у нама не виде наду и будућност, а млади више не виде у нама узоре. Умјесто носилаца промјена, постали смо периферна група која само клима главом. Умјесто глас разума, постали смо мртво слово на папиру.

Наш глас је мртав, убијен од стране политиканства; морамо га васкрснути! За бољу нашу Републику Српску, студенти морају да очисте своје редове од сваког утицаја јефтине политике, а своје мисли од партијских идеја. И, коначно, мјењајући себе и своје редове, учине бољим цијело друштво.