Срђан Дукић – Нацрт Закона о високом образовању, незнање или намјерна опструкција?

Треба истакнути да је предлагач закона подбацио на исти начин као и претходних година: при изради текста није довољно уважавао мишљење студентских организација и представника. Поред тога, консултовање са стручњацима из других држава не звучи као прича sci-fi& fantasy жанра, али се ипак третира као и машина за путовање кроз вријеме – остаје на нивоу спекулативне теорије. Предлагач неће или не жели да се угледа на системе образовања успјешнијих земаља, него лукавим поступцима покушава, на штету грађана, остварити поједине политичке циљеве и задовољити интересе оне мањине која профитира на студентима.

Уколико нисте успјешни у одређеној области, најлакше је окривити другога. Када сте студент, најлакше је да оптужите професора, факултет, универзитет или систем у цјелини, јер вам „нису пружили оно што би вас, да вам је било пружено, довело до успјеха“. Због тога, многе критике високог образовања у Републици Српској једноставно немају снагу, јер су продукти нечијих неспособности, љености, суштинске незаинтересованости, незнања и осталих негативних личних особина и мана. Ипак, када нисте успјешни у одређеној области, а примијетите да велики број људи, поред вас самих, такође пати од сличних проблема, љеност, неамбициозност и остале мане не могу бити одговарајући разлог и објашњење. Када једним системом, који је направљен због интереса људи, није задовољна већина, да ли је тада проблем у тим људима? Наравно да није. Проблем је у систему.

Законодавац, још од самог настанка Републике Српске, грца у покушајима да донесе одговарајући закон за област високог образовања. У посљедњих двадесет година донесено је чак 6 таквих закона, при томе не рачунајући бројне законе о измјенама и допунама основних рјешења (више о томе можете прочитати овдје). На редовној 12. сједници Народне скупштине Републике Српске, 26. маја 2016. године, усвојен је Нацрт закона о високом образовању, чиме је нови законски текст прешао у наредну фазу законодавне процедуре. Иако се актуелни закон и његове измјене нису још ни „охладили“, стижу нам нова рјешења и нова правила. Да ли ћемо овога пута бити више задовољни?

У овом тексту се нећемо бавити свим недостацима новог Нацрта, него само онима којима ће студентска популација бити највише погођена. Треба истакнути да је предлагач закона подбацио на исти начин као и претходних година: при изради текста није довољно уважавао мишљење студентских организација и представника. Поред тога, консултовање са стручњацима из других држава не звучи као прича sci-fi & fantasy жанра, али се ипак третира као и путовање кроз вријеме – остаје на нивоу спекулативне теорије. Предлагач неће или не жели да се угледа на системе образовања успјешнијих земаља, него доноси, на штету грађана, реформе којима није претходило темељно истраживање и припремање. Такав однос према високом образовању, природно, доводи до све веће популаризације оних институција код којих се правила схватају релативно, односно у складу са износима на банковном рачуну.

Овај текст не представља само коментар и критику појединих одредби Нацрта закона о високом образовању, јер је аутор ових редова и сам свјестан да нема довољно знања, нити искуства, да коментарише законске текстове. Грешке у анализи су нешто што можете очекивати. Међутим, суштина текста није у анализирању, него у позивању студентске популације да изврши притисак на представнике власти и предлагача закона, да их примора да донесу боља и ефикаснија рјешења у наредној законодавној фази, која су у јавном интересу. Иако су садашњи студенти заштићени прелазним одредбама овог закона, не смијемо остављати проблеме наредним генерацијама, не само из моралних разлога, него и због тога што од будућих генерација зависи, како наша, тако и будућност наших потомака.

Први проблем на који наилазимо јесте чињеница да се у медијима говорило само о увођењу обавезног поступка акредитације високошколских установа, са циљем „међународне упоредивости високошколских квалификација“, али мало или нимало о осталим промјенама у односу на претходна законска рјешења. Када се детаљно упознамо са Нацртом, можемо закључити сљедеће ствари:

1) Студенти на појединим програмима губе могућност ванредног студирања.
2) Октобарски рок се алоцира у август, чиме се смањује вријеме за одмор и вријеме за припрему испита.
3) Услов за упис наредне године се стиче само „чишћењем“, односно остварујући свих 60 ECTS бодова.
4) Смањује се број могућих обнова на само двије.
5) Након двије обнове (било којих година) губи се право на апсолвентски стаж.

Резиме ових ставки нас наводи на сљедећи закључак:

Не само што ће студирање бити отежано због мање времена за одмор и за спремање испита, него и већом количином обавеза неопходних за упис у наредну годину. Број могућих „покушаја“ се такође смањује на двије године, при чему велики број студената (са факултета код којих се укида ванредни студиј) неће имати право да заврши преостале обавезе евентуалним преласком у статус ванредних студената. То значи да, уколико сте студент, на примјер, Правног факултета у Бањој Луци и налазите се на IV години студија, а при том сте два пута обновили годину, уколико вам послије септембра остане само један неположен испит, губите право да завршите свој студиј.

Члан 70, став 1:
Испитни рокови су јануарско-фебруарски, априлски, јунско-јулски и августовско-септембарски.

У допису којег је Студентски савез Правног факултета послао Министарству образовања, о наведеном ставу је речено сљедеће: „Сматрамо да је непримјерено да се рокови помјере до августа мјесеца, и да се тако одузима сада законом дат термин у октобру. Сматрамо да је тренутно рјешење сасвим добро и у складу је са студентским интересима.“ Иако је Савез изнио суштину проблема, те искрено представио вољу студената, на допис није стигао одговор (комплетан допис прочитајте овдје). У образложењу Нацрта, предлагач је навео да октобарски рок омета почетак наставе. Зашто онда није дописан још један испитни термин у априлу? Питање је како би реаговали они који одлучују о судбини студената, када би њима неко скратио годишњи одмор.

Члан 56. став 5:
Студијски програми из области права, здравља и заштите здравља, ветерине, архитектуре, образовања наставника и одређених поља умјетности, не могу се организовати и изводити као ванредни студиј.

Предлагач закона претходних година истиче како је потребно мотивисати студенте да брже завршавају своје обавезе, те да је на појединим студијским програмима превелик број студената. Такође, предлагач истиче важност обавезности предавања и вјежби на студијским програмима, а некако су, на том плану, ванредни студији увијек проблематични. Међутим, предлагач у истом члану Нацрта каже: „Начин извођења ванредног студија уређује се статутом високошколске установе, уз обавезу стицања ECTS бодова, као и на редовном студију.“ Наредним чланом, он додатно наређује да се на ванредним студијима предавања и други облици наставе организују на исти начин као што је то прописано за редовни студиј. Уколико узмемо у обзир да је ванредни студиј неколико пута скупљи од редовног, због чега се на њега одлучује само мали број студената, те да он укључује обавезна предавања и вјежбе, само у другачијим терминима, поставља се питање: на који начин ова одредба користи грађанима и високом образовању Републике Српске? Каква је то реална корист од ње, када она, нити мијења број студената, нити представља олакшано студирање, јер су обавезе идентичне као и у току редовног студија. Једина посљедица овакве одлуке јесте што ће буџет јавних универзитета остати ускраћен за средства која пружају ванредни студенти. На то питање, предлагач закона је у објашњењу нацрта рекао: „… Због чињенице да је ријеч о студијским програмима за чије извођење су потребни сложенији услови, те због степена развоја високошколских установа у Републици Српској, мишљења смо да немају услове да наведене студијске програме организују као ванредни студиј.“ Нејасно је, међутим, зашто факултетима не би било дозвољено да сами оцијене имају ли или немају средства за извођење ванредног студија, али и зашто се увијек штеди на условима у институцијама образовања? Нарочито је нејасно зашто се правним факултетима одузима ова могућност, с обзиром да студиј права не захтијева „сложеније услове“, као што то захтијева, на примјер, студиј медицине.

Члан 70. став 4:
Студент стиче услове за упис у наредну годину студија ако је у студијској години у којој је уписан остварио 60 ECTS бодова.

Предлагач закона, већ годинама, константно покушава да подигне праг услова за упис наредне године на 60 ECTS бодова, односно на тзв. „чишћење године“. У документу Нацрта нема објашњења због чега је подигнут бодовни праг, али претпоставићемо да је разлог превелики број студената на студијским програмима, те „мотивисање“ студената да брже дођу до дипломе. Нажалост, предлагач не жели или неће да схвати како његова „мотивација“ доводи само до бржег обољења живаца код студентске популације. Статистички посматрано, само мали број студената на јавним универзитетима успијева на вријеме да очисти годину, а најчешћа ситуација јесте пренос једног или два испита, или више испита мање бодовне вриједности. Истина, Нацрт предвиђа смањење максималног броја предмета по семестру на шест, па ће студентима појединих студија бити лакше остварити свих 60 ECTS бодова. Међутим, студенти друштвених факултета то олакшање неће осјетити, с обзиром да по семестру имају четири до пет обимних предмета, због чега им ова одредба никако не одговара. Да ли предлагач жели да каже како је огроман број студената једноставно лијен или незаинтересован да дође до дипломе? Рјешење које намеће примјењиво је у ситуацији када структура и садржај студијских програма реално омогућавају стицање свих 60 бодова, дакле – када се заиста примјењују принципи наведени у Болоњској декларацији. Оно је примјењиво онда када су студентима омогућена сва средства за студирање, али не и када се на јавним универзитетима користе средства из претходног вијека: уџбеници стари по неколико деценија, скрипте и хрестоматије непознатих аутора које служе на предметима на којима се уопште не користи уџбеник, стара и дотрајала техника, огромна количина „сувих“ података које студенти морају усвојити у току студијског програма, итд.

Оваква одредба, када сагледамо све чињенице, представља дрску, безобразну и подмуклу подвалу студентској популацији, те заслужује највећу осуду.

Члан 70. став 7:
У току студија, студент има право на двије године обнове, укључујући и апсолвентски стаж.

Још увијек актуелни Закон о високом образовању омогућава студенту да проведе 8 година на редовном студију, послије чега студирање може наставити само као ванредни студент. Ново рјешење смањује број година на само двије могуће обнове, при чему убраја и апсолвентски стаж у тај број обнова. Дакле, студент којем је остао само један испит на IV години студија, уколико је већ два пута обнављао годину, губи могућност да добије апсолвентски стаж. У пракси, ово значи да студенти права, медицине, ветерине или осталих студијских програма наведених у члану 56. ст. 5. излажу већем ризику искључивања из студијског процеса, а свим студентима генерално – смањује се вријеме за припрему испита, број обнова, те могућности за упис наредних студијских година.

На крају, да ли је потребно питати колико Нацрт закона о високом образовању ради у корист студената? Колико ради у интересу грађана Републике Српске? Једини логичан закључак који се намеће здраворазумском читаоцу овог текста и аналитичару друштвенополитичке ситуације, јесте да Нацрт не ради у интересу студената јавних универзитета и грађана Републике Српске. Овакав Нацрт закона је у интересу оних који зарађују од лошег образовног процеса на јавним универзитетима, у интересу је оних који су од високог образовања направили бизнис, бизнис којем није у интересу да студент научи, него да студент дебело плати. Логично је, закључак долази природно, да Нацрт закона представља притисак на студенте да изаберу алтернативу, да умјесто државног факултета бирају „ону другу опцију“, у којој је учење замијењено чешћим боравком у банкама и кредитним организацијама. Алтернативу о којој довољно знамо, али о којој, због страха или због индиферентности, једноставно не говоримо. Овај Нацрт је пораз, прије свега студентске популације у Републици Српској, јер ни овога пута није реаговала, али и пораз политичке елите, која заборавља да својим понашањем уништава будућност, не само обичних грађана, него и властитих потомака. Нацрт је посљедњи крик наше будућности, крик упућен студентима, да не остављају проблеме идућим генерацијама, него да се укључе у јавне расправе које ће услиједити у сљедећој законодавној фази, да се свим средствима, гласно, оштро и немилосрдно успротиве уништавању образовања у Републици Српској, те да захтијевају бољу будућност за све нас. Ако они, којима плаћамо да раде за нас, то не чине, имамо потпуно право да их притиснемо и на то натјерамо. Не учинимо ли то, опет ћемо бити само гомила бескичмењака којима „читав свијет није пружио оно што би нас, да је пружио, довело до успјеха“.