Романтичар

 

 

 

 

 

Пише: Андреј Митровић

Сутон и магла. Док је Сунце залазило, тама се пењала. Град је прожимала, ту и тамо, бијела магла, као зимски дах, пара из уста. Све је тако мирно. Све је тако спокојно. Свјетлост дана преузимале су уличне расвјете и новогодишње лампе, које се губе у даљини са сваке стране, као и шарена свјетла зимског парка, највеће атракције града у зимским мјесецима. Парк је пун. Дјеца у шареним капама и шаловима, са својим родитељима чекали су у реду за разне вожње, за разне слаткише и пића. Било је право магично доба зимских празника. Њихов смијех, њихови узвици, када би вожња убрзала и њихово узбуђење када би их подигла на највишу тачку, када су били изнад цијелог парка, чинили су све то још занимљивијим.

Парови су шетали парком загрљени, разгледали и слкали се. Други су сједили, пили вино и уживали у роштиљу локалних роштиљница. Они најхрабрији су се окушали у клизању, али нису сви изашли са истим узбуђењем као што су ушли. Многи су тако стварали заједничке успомене, од којих ће неке трајати дуже или краће.

Хладно је. Много је хладно, али њима то није сметало. У свом том узбуђењу заборавили су и на хладноцу и на вријеме, које је тако брзо пролазило. Само један није проналазио исту дозу радости, Саша. Капут га није гријао, шал такође, као ни кожне рукавице које је управо скидао да би узео кухано вино које су многи продавали дуж читавог зимског парка.

– Дај ми једно вино. – рекао је незадовољним гласом.

– Изволите, господине – рекла је продавачица тамне црне косе која је стајала са друге стране и додала му чашу вина својим, од хладноће, дрхтавим рукама.

– Пази мало, просула си ми по руци! – изгрдио је Саша.

– Извините, није намјерно – одговорила је.

– Немој извини. Види шта си сад урадила, руке су ми љепљиве.

– Извините, стварно – рекла је још једном и додала му убрус да обрише руке.

– Сљедећи пут више пази! – још једном јој је дрско одговорио и пружио јој паре за вино.

Бришући руке и полако пијући врело вино, наставио је даље кроз парк, све до посљедњег реда малих дрвених кућица у којојима су се продавале разне ствари. Продавали су све, од хране и пића, па до сувенира за оне који су дошли из удаљених градова да поклоне најмилијима или да који магнет окаче на свој фрижидер. Иако би застао, ту и тамо, да погледа по коју ствар која му западне за око, није много марио за поклонима, а није био ни гладан. Овде је јер чека некога. Чека своју драгу, са којом је провео поприлично дугачак период од скоро годину дана, а сада су имали договор да се сретну на улазу у парк, према којем је и сам ишао.

Стигао је на мјесто састанка, али ње није било. Каснила је. Није велики љубитељ кашњења, али за њу је био спреман сачекати који минут, довољно да запали цигарету. Завукавши руку у унутрашњи џеп капута, извукао је кутију „Цамел“-а и дрхтавим рукама ставио цигарету у уста. Пламен упаљача, заклањајући га једном руком, принио је устима и запалио је. Дим за димом, цигарета је постајала све мања и мања, док није дошао до филтера. Бацио ју је

у снијег под ногама и чизмом угасио. Она и даље није ту. Чекао је још пар минута, вријеме је за још једну цигарету. Истим поступком, запалио је и сљедећу и тако дим за димом, поново до филтера, бива згажена у снијегу. Она и даље није ту.

Окретао се иза себе, па поново гледао напријед. Лијево, десно, али ње и даље нема. Нема њеног лица у лицима пролазника, међу којима ју је сада тражио. У тој гужви, у том хаосу, тражио је њено лице, међу другим лицима. Насмијана лица жена око њега, али ниједно није њено и у тренутку када би га очи заварале и виђеле њу, погледао би поново, али она не би била ту. „Гдје је до сада“, размишљао је, „Зашто касни оволико? Да ли ће доћи?“ Све те мисли, обузимале су главу, док је хладноћа обузимала тијело. Чак ни врело вино, чијој је чаши сада гледао дно, није имало снаге да га спаси хладноће. Један минут, два, пет, десет, прошли су једни за другим, а Саши је било доста чекања.

„Безобразна је“, рекао би тихо себи, „Много је безобразна. Не знам зашто је и чекам“. Све то, озбиљно је мислио, али опет није био спреман да оде, вјеровао је да ће се појавити, а вјера је та која тјера човјека да прекрши своје морале и границе, као да никада и нису били ту. Пар метара од њега налазила се једина клупа на којој је и даље било мјеста. Пар корака у снијегу довели су га до ње и, отресајући свеже нападао снијег, паркирао се поред човјека који је ту, као што се могло виђети, много дуже од њега. Згодан мушкарац, у касним двадесетима, чврстог и дефинисаног лица, тамне и уредно почешљане косе, веома сличан Саши, којег је такође хладноћа обузимала и грчила, иако се виђело да није много марио за истом. У тамном дебелом капуту на којем се некупио слој свјежих, бијелих пахуља, трљао је руке и гледао у једну тачку у снијегу. Иако је снијег потпуно нетакнут и бијел, он је имао своју тачку у коју је сконцентрисао све своје мисли. Саши је изгледао као бијели медвјед.

Вадећи још једну цигарету из кутије, застао је са намјером да понуди човјека поред себе, који је и даље гледао у ону тачку у снијегу. Када се окренуо према Саши, његов поглед оставио га је у тренутку без текста, па је овај и заборавио да га понуди. Тамне смеђе очи, готово црне, гледале су га. Бијело у очима његовим сада је црвено, али не од мржње, али ни од туге. Престајући трљати руке, сам је узео цигарету из кутије и само климнуо главом, без и једне ријечи. Очи су све рекле. Ставио је цигарету у уста и запалио је. У томе га је Саша испратио. Сада са запаљеном цигаретом, поново се вратио оној тачки у снијегу, коју је само он видио. И поред урлика ђеце, преовладала је тишина.

Како му би неугодно у тој тишини, Саша поче причати сам се собом. „Још увијек је нема. Безобразница! Како може да буде тако безобразна? Такво непоштовање! Само нека се појави! То ће јој бити посљедњи пут да ме види!“, повукао је дим цигарете, а са усијаног врха, пепео је пао. Наставио је, „Доста ми је више и ње и њених глупости. Након свега што сам учинио, за њу, она се тако понаша према мени! Потпуно се промијенила! Курва! Завршио сам са њом, наћу неку нову! Пун је град жена бољих од ње!“ Монолог тог чина на клупи мирно је слушао човјек у капуту и како је све брже и брже трљао руке постајао је све немирнији.

– Тако о цури својој причаш? – коначно га је прекинуо.

– А ти слушаш шта ја причам? – одговорио је Саша.

– Не могу да не чујем, када се дереш ту.

– Неће више бити моја, ако те већ интересује. – рекао је Саша.

-Па и не треба да буде, када тако о њој причаш – одговорио је човјек у капуту.

– Причам онако како јесте. Немој ти мени да говориш како да причам о својој цури. Знам ја каква је она. – дрско је рекао Саша.

– Сада си рекао да није твоја, али како год, није у реду да тако причаш о њој.

– Немој ми паметовати, молим те. Није ми сада до тога. Поготово ми није до причања о томе, са неким кога и не знам. То је наша веза, наша ствар. – Саша је сада био веома љут.

– Не знаш ти ништа о вези, друже мој.

– Јој пусти ме молим те, нека ти знаш. Није ми до приче.

– Добро – кратко је одговорио човјек.

Дјечија вриска и галама сада су поново утонуле у позадину, а клупу на којој су се налазили обузела је зимска тишина. Угасивши цигарету у снијегу под ногама, поново се вратио својој тачки. Ње и даље није било, а Сашин бијес се на купљао. Често би завратио рукав и гледао на сат, а са сваким помјерањем казаљке, са сваком секундом која бива одбројана, сада као дио прошлости, нове мисли, нове псовке, нови називи за ту његову, такорећи љубав, испливавали су у његовој свијести.

Он је и дошао овде да би прекинуо њихову везу. Договорио је састанак са њом, овде у гужви парка, јер није хтио насамо са њом прекинути. Овако му се све чинило лакшим, али се није надао томе да она неће доћи, да му неће пружити толико достојанства да сам повуче свој потез. Можда би се он и предомислио када би је видио, али сада када она није ту, бијес је тај који учвршћује његову одлуку. Бијес га тјера да напусти све ово и окрене се, да је више никада не види. Савршен начин да сву кривицу остави њој. Да опере руке од ње и тако сав гријех спере, али ипак у ту је битку бијес изгубио. Он ће остати да јој све у лице каже и тако да јој сву кривицу преда.

Након свих ових мисли, опет погледа у оног, снијегом прекривеног човјеке и сјети се његових ријечи.

– А шта ја то не знам о вези, молим те? Хајде реци ми шта ти то као знаш више од мене.

– Па много више од тебе очигледно. – мирно је одговорио човјек.

– Шта је то више? – питао је Саша.

– Ти да право волиш, или да си некада волио, не би се тако понашао. – поново је мирно одговорио.

– Јој, романтик си прави. Нашао ми о љубави ту говорити. – исмијавао га је.

– Ето видиш, никада је ниси ни искусио. – рекао је човјек.

– Каква љубав човјече, то је измишљена глупост. – рекао је.

– Жао ми те је, ако стварно тако мислиш. – рекао је човјек.

– Мени је жао тебе, ако вјерујеш у те глупости. Ту нешто као тугујете због љубави. Тргните се мало ви романтици! Пун град добрих цура, а ви за једну се ухватили и као патите нешто, јер вас неће. – рекао је Саша.

– Не патимо ми, него превише волимо и не можемо да престанемо. – рекао је човјек сада тише него иначе.

– Чуј превише волите. Мани ме тих глупости. Треба да мјењаш цуре. Једна за другом, као кекс на траци, а ти само стојиш и бираш који ћеш! Ви би један кекс развлачили! Ма нећу ни да причам о томе! – дрско је рекао Саша и поново изукао куију цигарета и пружио њему.

– Добро – кратко је одговорио човјек и узео цигарету.

Запалили су цигарете и још једном се вратили оној тишини. Човјек је гледао у ону исту тачку, а Саша је поново завратио рукав и гледао казаљку како се помјера, секунд за секундом. Ње још увијек није било. „Гдје је до сада“, рекао је Саша, али овај пут у себи, да опет не направи исту грешку. „Требала је одавно бити овде. Зар она стварно мисли да може тако са мном? За кога она мене сматра? За неку будалу?“, наставио је. У тој тишини, бијес у његовим мислима поново је узимао маха и како сада свака казаљка на његовом сату бива помјерена, тако је и његова одлучност да је више не гледа само расла. Звук ломљења зглобова човјекових прстију, врати га у реалност и он одлучи да настави разговор.

– А кога ти то волиш превише? Ко је та због које ти постаде такав романтик? – са подсмијехом у гласу, Саша га упита.

– Зашто да ти кажем уопште, када ми се ту подсмијаваш? – одговорио је сада са неком љутњом у гласу.

– Не подсмијавам ти се. Реци ми. – са озбиљношћу му одговори.

Човјек у капуту га погледа још једном оним црвеним очима, са црним круговима у средини и задржа поглед на њему, али одлучи да му ипак каже.

– Погледај тамо. – рече човјек и показа прстом на једну од оних дрвених кућица, које се налазише лијево од њих.

– У шта да гледам? – упита радознало Саша.

– Видиш ли ону дјевојку тамо, са црном косом у бијелој јакни? Видиш ли је да стоји поред оног момка који гађа чаше на штанду, не би ли јој освојио неког меду да јој поклони? – рекао је човјек и, још увијек, прстом показивао на исту.

– Шта са њом? – питао је Саша.

– Е па то је она? – одговорио је тихо.

– То је твоја дјевојка?

– Некада била. – одговорио је сада још тише човјек.

– Она је та за којом патиш? – још једном је питао.

– Не. Она је та коју превише волим. – одговорио је.

– И шта сад радиш? Сједиш овде и гледаш је?

– Да. Као прави романтик, што ти кажеш. – рекао је цовјек и благо се насмијао, али тај осмијех није био искрен.

– Па шта се догодило између вас? – питао је Саша.

– Дуга је то прича, као и све остале љубавне приче, али ова се није завршила као и остале. Нема срећног краја за којим сви жуде. Људи као људи, одвоје се једно од другог. Свако крене својим путем ка новој авантури. Нечији пут води даље, у неки нови и бољи свијет, а нечији је само слијепа улица. Тако једно настави даље, а друго остане ту, заувијек заробљено на том путу. – са великом тежином у гласу рекао је човјек.

– Дај човјече па не можеш да сједиш и гледаш своју бившу са неким. Тргни се мало. Нађи неку нову, бољу. – рекао је Саша и потапшао га по рамену, са којег спаде сав онај снијег.

– Не разумијеш ти то. – одговорио је.

– Разумијем, али не можеш тако. Ово ти није добро никако.

– Не, не разумијеш. Не можеш да разумијеш нешто што никада ниси искусио. – рекао је човјек.

Тишина је поново преовладала, како је и једном и другом било неугодно у таквом разговору. Саша није знао шта да каже на све ово. Гледао је час у њу, час у њега, па поново у њу и тако редом. На тренутак је заборавио да његове драге, још увијек, нема, али само на тренутак. Човјек је постајао све нервознији. Трљао је руке све брже и брже. Више није гледао у ону своју тачку у снијегу. Није могао да скине поглед са ђевојке, која се тако лијепо проводила са новим момком. Покушавао је Саша пронаћи начин да му, макар мало подигне расположење, да настави разговор, али тешко.

– Ма пусти њу. Шта те брига за њом. Ево ни моје нема. Ма нека иду, знаш гдје… Наћемо боље и ти и ја.

– Гледај их. Тако насмијани…тако срећни. Она је све што ја желим, а он има све што сам ја некада имао. Моја прошлост и будућност у једном, а све што мени остаје јесте да живим у садашњости. Овај тренутак. – рекао је не обазирујући се на Сашине ријечи.

Не знајући како одговорити на ово, тишина је поново преовладала. Дубока тишина, сада већа него икада, пригушила је све звукове парка, само слика разних новогодишњих свјетала остала је док је човјек гледао у њу, а Саша у њега, сада са неком посебном тежином коју је осјећао. Његове драге и даље није било.

Док су их обојица гледала, момак је успио побједити у игри, оборивши чаше, које су биле поредане у тој малој дрвеној кућици, и тако освојио плишаног медвједа којег је поклонио њој, а заузврат је добио пољубац. Кренули су заједно, са руком у руци, ка излазу из парка и клупи на којој су се налазила наша двојица, са љубавним проблемима.

Човјек устаде са клупе, окрену се према Саши и погледа га директно у очи. Поглед му се промијенио, сада је био некако одлучан и чврст. „Видиш, за неке од нас роматичара, како нас ти зовеш, нема излаза са тог слијепог пута. Нема новог пута, који се магично појави и замијени онај стари на којем смо заробљени. За неке од нас нити један пут није бољи од оног којим смо корачали некада. И тако стојимо, осуђени да на том путу дочекамо ноћ“, рекао је човјек и стао испред оно двоје срећних љубавника. Стао испред жене са којом је некада и сам срећан био. Погледао ју је директно у очи и његове се напунише сузама. Из џепа капута извукао је пиштољ и прислонио га себи на главу. Повукао је окидач.

Крв роматичара заувијек остаде осликана на плишаном медвједу којег је она држала у рукама. Усне које је некада љубио сада су црвене и његовом кљвљу означене. И сада на бијелом платну лежи прича о љубави, крвљу написана, као умјетник када наслика своје најбоље ђело, којем себе у потпуности преда.

Саша, који устаде за њим, бјеше сада потпуно одузет. Ноге као да нису његове, одбијале су да се помјере. Адреналин који му струјаше кроз тијело, тјера срце његово да искочи из груди. Уши које му зујаше, од звука судбоносног метка, и очи којима није могао гледати, али исто тако их није могао одвојити од тог призора пред којим је стајао.

Она је дошла. Саша се окрену ка њој, положи руке на њена рамена и погледа у њене очи.

„Волим те!“