Пропаганда – средство за политичке обрачуне

Оног тренутка када јавност не може да разликује „истину“ од „лажи“ или не види ко је иза медија и идеја чији су потрошачи, све постаје сумњиво, и у исто вријеме ништа није сумњиво. Ту лежи проблем пропаганде. Сама појава појма пропаганде, у њеном данашњем значењу, везује се за 1622. годину и то за папу Грегора XV и успостављања „Congregatio de Propaganda Fide“, посебног органа католичке цркве. Ово тијело, састављено од кардинала и високих црквених достојанственика, имало је задатак „да организовано и ефикасно шири католичку вјеру“.

Пише: Никола Гујић

Међутим неке тоталитаристачке државе, као што су СССР и Нацистичка Њемачка, употребљавале су ове стратегије са готово неприкосновеним успијехом у промовисању својих идеала и у  индоктринацији својих поданика. Њемачко Министарство народног просвјећења и пропаганде, под управом Јозефа Гебелса држало је читав културан живот једне тако моћне државе у својој шаци. Едвард Бернајз, познат као отац „јавних односа“ је личност која се не може заобићи када се прича о овој теми. Написао је књигу „Пропаганда“ из 1928. године која је служила као приручник многима практичарима ових техника. Он је описује масе као ирационалне и подложне инстинкту стада и указао је на то како способни практичари могу да користе психологију и психоанализу у јавности како би их контролисали на пожељним начинима. У потрази за примјерима ових техника не морамо ићи далеко.

Оруђе за прљаве кампање

Лажна обећања, преувеличавање наводних успјеха, клеветања опонената и застрашивање, политичка (не)култура, обојена сувише личним и увредљивим тоновима, само су неки од заједничких именитеља историјског прегледа политичко пропагандних активности на овим просторима.

„Оне су нарочито видљиве у вријеме избора. Историјско искуство показује да избори Србе увијек додатно узнемиравају и земљу готово бацају у „полуратно стање“. У таквом стању све је дозвољено да би се наружио противник. Како у 19. вјеку и за време краљевине Југославије, тако је и данас у политици лаж дозвољена или се бар на лаж политичара нико озбиљно не осврће.” – каже др Момчило Павловић, директор Института за савремену историју и аутор више књига о изборним борбама у краљевини Југославији.

У таквом општем стању полуратне психозе, медијска пропаганда постаје чврсти и уобличени „систем вјеровања“, чији сваки став постаје догма. Да би ситуацију направило гором, медијско поље у нашој држави је подјељено у два зараћена табора. Медији који би требали бити глас народа и којi су непосредно финансирани од стране народа, издају повјерење свог финансијера и претварају се у продужену руку власти. Аутоцензура медија уобичајена је појава која настаје као последица селективног дијељења буџетског новца или у преводу „држава плаћа послушне медије, оне који критикују кажњава.“ Одређени медији који нису финансирани или суфинансирани од стране државе ипак опстају без обзира на покушаје цензурисања  и настављају са својим пркошењем државној власти. Поставља се питање ко њих финансира?

За кога раде наши медији?

Финансијска зависност од локалних власти или неких других финансијских центара моћи представља главну препреку новинарства са којима се суочавају локални и свјетски медији. Овај подређен положај, има директан утицај на њихову професионалну дјелатност која би требала бити објективна и независна. Финансијска зависност осигурава медијску послушност. Медији у зависности од свог финансијског патрона активно шире пропагандне ставове који подржавају патронове политичке, економске или друге циљеве.

Засновани на универзалном обрасцу супростављања „наших и њихових„, оличења добра и зла, многи домаћи продукти пропагандне машинерије заправо су мање или више вјеште копије актуелних свјетских трендова. Међутим, са сваком епохом се смјењивао доминантни медиј којим су се политичке поруке одашиљале пут народа. Технолошки свијет у којем данас живимо доприноси  потчињеном и непромишљеном стању. Што технологија више напредује, више је потчињен и непромишљен појединац у култури; што је више разних справица, веће је назадовање у јаслице свијета играчки. Привидан, дводимензионалан свијет,  најбоље видљив на телевизијским и компјутерским екранима, преузима реалност. У таквом виртуелном окружењу појединац постаје више посматрач  него особа која дјелује, што је пожељно стање за политичке играче који искорштавају своје новопроширене способности утицаја на јавно мњење.

Изложени смо сваког тренутка са свих страна големим количинама информација, од којих су многе манипулаторске природе. Како би се заштитили од утицаја тих корумпираних идеја морамо развити способност критичког мишљења, иначе нисмо слободни него смо само несвјесни заробљеници медијских, политичких, економских и свих других манипулација којима нас пропагандна машинерија претвара у стадо послушних оваца. Људи су склони томе да свјесно траже доказе који потврђују њихова схватања и да истовремено игноришу податке који им се супростављају. Зато, поставља се захтјев за разложеном аргументацијом и критичким мишљењем као начином опирања ауторитетима, а тако и опирања манипулацији.