Потомци ће брати наше јабуке

Немојмо сељачке кћери и сељачки синови да се одрекнемо сељака! Сељака! Јер је вијековима био наша слика и прилика; кулутрни идентитет и национални симбол. Зар ми Срби, да глумимо господу? Ми? Земља шајкаче, опанка и јелека. Земља кола, крсне славе. Ми живимо у „некој земљи сељака на брдовитом Балкану“, излетјело је и Десанки Максимовић.

Чега се то заправо стидимо?  Црних руку наших очева од поштене работе?  Или жуљевитих дланова наших мајки? Вриједних људи, који од црне земље поје и хране своју дјецу?

Пише: Мирјана Милашиновић

Стидимо ли се онога који под сунцем са житница пуни државне касе? Онога што шаље и преко гране, нашу јабуку, наше млијеко? Онога што је био колијевка нашем језику кад су нам уста шибом затварана? Онога што је у рањеним рукама држао наше обичаје, кад су нам све из руку узимали? Онога који је ноћу под свијећом свједочио нашу вјеру, кад су многи поклекли?

Српски опанак је спасио цивилизацију

У свијету постоје приче о томе како је „српски опанак спасио цивилизацију“. А нама је сељак испод части? И кад је био робље, наш сељак није био за стид и срам, него за понос и дику. И док је био робље, о нашем племенитом сељаку су се и туђим језицима викале и преписивале приче.  Наш је сељак и умио и створио, најљепше српске пјесме и најљепша српска кола, најдивније рукотворине и умотворине.

Сељак који величином дере облаке, пао је у очима малог потрошачког заробљеног човјека. Поштујмо сељака, јер је то најмање што заслужује! Зашто онда сваког младог човјека који одабере живот на селу унапријед обиљежимо као неоствареног? Колико смо само пута именом сељака окитили оне који немају културе или оне који немају манира? Могу ли се они поредити са оним коме дугујемо своју културу?

Ми се стидимо онога који поштено црнчи од ране зоре до мрклог мрака! У стаји, са стоком; на њиви или у житу, са мотиком – правећи од сјемена плод. И тако цијели дан, сваки дан! Све ово да би нам три пута дневно пунио трпезу, уста па и очи. А много нас је, треба нас све нахранити.

Српски сељак је стуб економије

Стидимо се онога који би могао бити стуб нашег економије!  Јесмо ли свјесни колико је наша воћка здравија од оне прскане коју увозимо? Али ми добављамо грах из Кине, салату из Албаније, а месо из Бразила. Све су ово културе које вијековима успијевају на нашем поднебљу. Па толико празних корпи чека вриједне руке да са необрађених поља изроде храну. Наша држава има 49% тих необрађених поља у односу на обрадива. Људи, ми имамо милион хектара жедне, плодне земље! Ето колики је наш немар за сељаком!

Американац није потискивао и гушио свог „фармера“, већ на њему градио привреду, па и филмове и стрипове. Улице Француске преплаве се грађанима кад се субвенције сељацима смање за један цент. Колико ми маримо за село? Код нас са сваком новом стратегијом опада улагање и интерес за сељака. Маримо, ма нека од наших села више не познају звук точкова, корака, звона, људског гласа! Даме и господо, више од 300 наших села је прогутала тишина!

Да ли вам звучи као апсурд овај вапај о поштовању сељака? И јесте апсурд! Као и вапај за поштовањем било ког другог људског бића упућен временицима 21. вијека. Али је код нас тај вапај, нажалост, потребан!

Ја знам, не везу се само данас и овдје ријечи о сељацима. Али их је потребно вести чешће, боље и љепше. Сељака не треба користити како би се попунила минутажа културних емисија! Није довољно о сељаку само говорити; али се то чини, иако тако не треба. О сељаку је потребно говорити поносно и похвално; а то се не чини – иако тако треба.

„ У прољеће, гавељајући, гладан и сувотан, по врлетима за плугом и натапајући сваку бразду сузом и знојем, молим се добром и премилом богу за род и берићет. „ – писао је сељак Кочићу прије стотину година! Па и много мудрији и ученији од нас су их бескрајно поштовали! Имали смо људе попут Кочића, који су душу и бриге нашег сељака представили на сједници  Сабора. Имали смо Вука Стефановића Караџића, који се пред Бечом у својим дјелима поносио сељаком! А исто је село, и тада и данас. Не чини ли вам се да смо се помало покондирили, одродили?

У коријенима лежи напредак и бољитак

Да ли треба да се исхитрено залијећемо ка напретку одбацујући оно што нас  чини? И наш је глас пуштао звук у свијету, док смо говорили језиком сељака. Наш напредак чека нас онда када постанемо свјесни својих темеља. Као што је њемачки правник Савињи тврдио да се право не преписује од других, већ да је „одраз народног духа“;  тако ће и наша магловита будућност постати јаснија када од сељака научимо шта је све то дио нашег народног духа.

„ Приметио сам ја, да нас сељаке наши школовани људи много потцењују. И то ови наши, сељачки синови, они што су јуче опанке изули. „ – пише у Књизи о Милутину. Сви смо ми дјеца нашег сељака! У једној доминантно сељачкој земљи, много је руку требало да се нажуља како бисмо ми постали учени! Али ово није атак на оне који нису сељаци; јер без учених не можемо добити напредак који деценијама тражимо. Ипак, нужно је ових неколико ријечи о онима који то јесу, јер без сељака ми ми ћемо изгубити и нас саме.

Не тражим од свих нас да узмемо рало у руке, већ тражим да се поштује онај ко рало држи; а сељака молим да се рала олако не одриче!  Не пуштајмо тог сељака – прљавих руку, али чиста образа; јер тај сељак, иако прљавих руку, управо због тог чистог образа кроз вијекове није пустио нас!