О српској науци

Српска науко, ти си изњедрила покољење бесмртника: Милутина Миланковића, Николу Теслу, Слободана Јовановића, Јосифа Панчића, Јована Цвијића, Владимира Ћоровића, и многе друге. Они су били исконски емисари струке и науке, којој су и дали њен идентитет. Данас, то није у моди… Овдашњица тражи што више науке а што мање достигнућа, односно највише списа онога што најмање разумијемо. Додајмо још велики број разноврсних цитата на многобројним језицима а што мање властитих мисли и закључака.

Пише: Марко Ромић

И кад тако нешто читамо, иако се знојимо од досаде, обузима нас неко академско страхопоштовање, јер то је ипак наука. Већ на самом почетку у наслову имамо фусноту, а онда надолази Гордијев чвор, саздан од референци и скраћеница којим се не назире крај, а из тог лавиринта ни Дедал ни Икар не би пронашли излаз. Али и не треба, то је ипак научна ствар!

У српској науци је ,,борба свих против свих“

У српској науци преовладава Дарвинов закон борбе за опстанак, понекад се пројави и Хобс са његовом „борба свих против свих“, али то само у изузетним случајевима, кад наши стручњаци раде на стварима од виталног националног интереса. Вјероватно се питате зашто је то тако? Одговор као да се сам намеће: морате да пишете и стварате много. Немојте ви мени пола вијека око једне ствари и проблема да се удубљујете, него хајте понесите списак библиографских јединица и објављених радова, да ми видимо таксативни преглед, јер ипак то је научни параметар.

Тако се у Београду догодило да је прије безмало пола вијека, након што је српска византологија достигла свјетске размјере са Острогоским и његовим учеником Ферјанчићем, наступило доба, како слови назив тог прогласа већине професора Филозофског факултета „владавинe академика са једном монографијом“. То је човјек врло обдарен, прави научник… нема часописа да га он није походио својим радовима, а камоли каквог скупа, на којем није одржао уводно слово. Није високодостојни академик само отварао скупове своје струке, него су се ту низале и друге области, од медицине до природно-техничких наука.

Сада се ја питам како су се ти професори дрзнули побунити против таква човјека? Они тврде је поменути академик приликом бирања у звања, сваки пут наводио сада већ митску монографију која се налазила „у штампи“. Нажалост, године су прохујале, професор је отишао у пензију,  а ушао и у Академију, но монографиу још ишчекујемо. Вјероватно је у питању своjeврсна Библија српске науке, од чијег ћемо просвјетљења обневидјети, па се онда и даље штампа. За поређење, Гутенберг је одштампао своју Библију за четири године, замислите какав би за њега био изазов када би чуо да се књига нашег академика штампа већ скоро три деценије?!

Универзитете воде династије

Код нас је ситуација врло једноставна, афинитети према одређеној научној области се појављују благовремено, срећно и према потребама. Даме и господо, ко је чуо да се одређена наука или њена дисциплина воли од младости, па да се из те љубави изроди један научни профил? То није академски дискурс, молим лијепо, то је странпутица ка академском амбису у српској науци… Бивало је тако да чим се упразни каква катедра, одмах се као на неки волшебни миг судбине појави читава армија даровитих појединаца, који имају силну љубав баш према тој грани науке чија се катедра упразнила. Али чак и тада се поткраде којим случајем да нема изразитих појединаца, а баш је тако било и са нашим академиком. Онда се примјењује принцип примогенитуре, који је нама  познат још од средњега вијека.

Нема шта, легитимитет постоји! Онда се на катедру доводи прворођени син, а у складу са данашњом родном равноправношћу, и без дискриминација полова, јер ипак то није академско понашање, подобна је и кћерка. Тако је створена читава једна династија на катедрама, и када која династија нестане са академске позорнице, настаје ујудрма и борба – сукоб других династија који се неријетко окончава споразумно – пруступи се, али академски, подијели катедри међу династијама. Но, није лако било засновати династију, били су то јуриши равни оном на Бастиљу.

Наш савремени прозаист и драматург Видосав Стевановић је записао да се налазимо у „раљама новог робовласништва“, а тако је и у српској науци… научници су постали господари науке, а наука њихов роб. Ту нема реципроцитета, науци малу дају, али од ње много узимају, односно наша елита од науке има велику корист, а наука од њих – велику штету. Стога се данас многи као и ја питају, вриједи ли ступити на тај пут наше српске науке, пошто у складу са парадигмом оличеном у нашем академику и његовој необјављеној монографији можда је вријеме да кренем са писањем онога што ће бити необјављено, а наслов и тему прилагодим околноснима, или евентуално слободној катедри?