Никола Леро: Не, немој ми прићи – избјеглице, БИХ и баук екстремизма

Куц, куц? Ко је? Преко два милиона избјеглица из Сирије, Афганистана и земаља Средњег истока који су под притиском и недаћама Сиријског рата те дјеловања ИСИСа били приморани да крену на пут. Колика су врата потребна да би се примио оволики број избјеглица? Важи ли и у Европи оно наше правило – сваког госта три дана доста?

Пише: Никола Леро

Европа се тренутно налази на раскрници те доживљава расцјеп „личности“, нешто попут вјечне борбе између жеља и могућности. ЕУ је, на неки начин, живи организам који не може побјећи од „стварног живота“.

Ако неће Мухамед бријегу, хоће бријег Мухамеду.

То је показала и још увијек актуелна мигрантска криза која је пољуљала темеље Европске уније, чији је фундамент једнакост и универзалистички концепт људских права. Но, на муци се познају јунаци, зар не? Изаћи из зоне комфора људских права је тешко, али се тада највише напредује.

„Документи“ који регулишу права и обавезе избјеглица постоје готово 70 година.

Конвенција о статусу избјеглица усвојена је 1951. године на конференцији при Уједињеним нацијама у Женеви и представља основни документ којим се регулише статус избјеглице, односно на основу које се процјењују околности и испуњава ли неко услове за стицање избјегличког статуса.

Појавом нових избјегличких криза у касним педесетим и почетком шездесетих година прошлог вијека указала се потреба за проширивањем временског и географског круга ђеловања Конвенције о избјеглицама. У складу са том потребом припремљен је и усвојен Протокол уз Конвенцију.

Овим документима су конкретизована демократска начела и једнакост као примарне вриједности поретка након Другог свјетског рата са фокусом на избјеглице.

Конвенције о правима избјеглица, миграната, апатрида и азиланата можете пронаћи на сајту Бањалучког центра за људска права: http://www.blchr.org/pravo/medunarodni-propisi/

Но, гдје је суштински проблем са прихватањем избјеглица у Европи и шта је забрињавајуће? Управо политика страха, те пораст екстремизма.

Познато је да је основна популистичка формула за контролу маса управо стварање негативног набоја према одређеној групи и „упирање прста“ у непријатеља који је “реалан” (заправо имагинаран), те представља „опасност по народ, владу и земљу“.

Зашто? Па, другачији је – што значи да није наш.

Кратки tutorial политичког дискурса би изгледао овако: повратак на националне вриједности, јачање свијести о националном идентитету, те постављање интереса нације као приоритета.

На нивоу Европе, ова политика страха се манифестује у виду говора мржње, те демагошке стратегије која промовише исламофобију у земљама гдје јача снага ултра-деснице. Наравно, изговор је пораст тероризма, те да ће баш те избјеглице бити терористи. Идеологија страха ће користити исламофобију и циљати на емоције градећи личну везу за народом. Тако имамо Орбана у Мађарској, који је изградио зид и креирао општи колапс на Балкану. Потом десничаре у Аустрији и Њемачку, која након недавних избора слути на déjà vu.

Alternative für Deutschland заједно са Jugend AfD, tj. Покретом младих AfD-a као “независном” фракцијом странке, све више добија на популарности у посљедњих пет година.

Исти ти омладинци су организовали антимигрантску журку (да, журку) док су прошле године њихове колеге из организације PEGIDA организовали протесте широм Европе. PEGIDA је међународни анти-исламистички покрет под називом “Патриотски Европљани против исламизације запада” чији је примарни циљ блокирање права азила. Док пишем овај текст, пристиже вијест о маршу фашиста и националиста у Пољској. На хиљаде младих је носило натписе “Европа ће бити бијела” и “Чиста крв”.

WARSAW—Tens of thousands of Poles marched across downtown Warsaw on Saturday, in an independence-day procession organized by a nationalist youth movement that seeks an ethnically pure Poland with fewer Jews or Muslims. (www.wsj.com/)

Да ли је ово само случај у тим ултра-десним државама или не?

Сценарио “ми против њих” је и нама познат. Историја се, наравно, понавља све брже и брже. Аналогно, политика страха и говора мржње је присутна и у Босни и Херцеговини и представљала је/представља основни камен спотицања рјешавању проблема избјеглица, интерно расељених лица, те повратника, а на концу и људских права.

Ствара се илузија пријетње. Популизам сједињен са национализмом.

Подјеле према проблему избјегличке кризе нису политичке и апстрактне, него су de facto подјеле које се манифестују на терену, што се дало видјети у Варшави прије неколико дана када су се одржавали протести и контрапротести. Звучи познато?

Баш тај популистички приступ има своје циљане групе. Под причом да ће хиљаде, милиони “другачијих” узети нешто наше, основна таргетована скупина јесу управо млади. Поставите себи питање – ко је под снажним утицајем политике национализма у Босни и Херцеговини?

Потом се јављају екстремистички покрети међу младима као практичарима идеологије. Баук се шири Европом – баук екстремизма. Но, то је ништа друго него одговор на страх од интеграције “другачијих” у њихову средину. Страх да ће се нешто промијенити, да ће бити угрожени, несхватајући да се разноликошћу средина развија, а не стагнира. Да се и човјек, а и демократска права, развијају изласком из свог контекста.

Избјеглице из Сирије, јужна Мађарска, 13.9.2015.

Гдје је коријен приче о избјеглицама и БИХ?

Између 1951. године и 2017. стоји једна велика мигрантска/избјегличка криза.Она наша – екс Југословенска.

У периоду од 1992. до 1995. године своје домове напустило је 2,2 милиона људи. Од тог броја 1,2 милиона је напустило земљу, а милион је остало расељено унутар ње.  Значи, ако би неко требало да зна муке и недаће – то би требало да будемо ми.

Чак и данас, након 20 година, проблем избјеглица и интерно расељених лица и даље није ријешен. Отворити врата није довољно, то је тек први корак. Знам, јер сам и сам имао статус избјеглице преко 5 година. Тада видиш да између папира на коме пише да су загарантована права од државе домаћина и реализације истих стоји огромни јаз. Да права на ту слободу изражавања, азил, а понајвише сигурност бивају тестирана.

Тада је Европа прихватила милионе избјелица из бивше нам Југославије од којих се многи никада нису вратили. Прихватила их културолошки, прихватила балкански менталитет. Њемачка, Француска, Аустрија те земље Скандинавије.

А како се ми сада понашамо?

Оно што је изненађујуће је то да ћете у “нашим” земљама видјети натписе попут: “Избјеглице вани”, кликбејт наслови мржње у медијима, антимигрантска пропаганда итд.

Ми брзо заборављамо. Изгледа да читав народ може боловати од селективне амнезије. Заборављамо да смо и сами били у сличној ситуацији. Зато не смијемо прихватити аргумент – ма, то није наш проблем.

Ова прича је наднационална.

Централни појам људских права је човјек, а не држава. Тако је било и прије 1951., и током деведестих, а сада више него икада.
Милиони избјеглица траже свој пут, нова “врата народа” док кључ држе они са друге стране. Но, суштина је што се тај кључ мора окренути, ма колико вам дрхтале руке.