Милан Башић – Болоњска декларација на УНИБЛ, са одушевљењем до разочарења

Када се појавила, Болоњска декларација сматрала се својеврсном ренесансом у високом образовању Европе XXI вијека. Пројект је замишљен тако да омогућава висок ниво сарадње између високошколских установа, једнаке стандарде за валоризацију резултата рада студената и професора и повећану мобилност истих. Кроз неколико година, Декларација из Болоње ушла је у наш систем високог образовања, помпезно и на велика врата. Међутим, откако је Универзитет у Бањалуци почео примјењивати Декларацију in vivo, па до данас, практична искуства у њеној примјени и здрав разум не само да су показали лоше резултате, него се они могу слободно назвати разочаравајућим.

Сама Декларација је лијепо замишљења и о њој се надугачко и нашироко писало. Међутим, посматрајмо популарну „Болоњу“ у нашим оквирима, оквирима Универзитета у Бањалуци, из угла корисника којима је и намијењена – студента који је највише очекивао, а најмање добио. Узмимо за примјер школарца Правног факултета који у једном семестру слуша четири/пет наставних предмета, од којих су сви једносеместрални (а обимом градива надмашују поједина издања Вујаклије). За сваки од тих пет предмета је потребно испунити предиспитне обавезе, да би студент прикупио што више бодова те тако на завршном испиту добио што је могуће бољу оцјену. Знамо да се из сваког предмета раде по два колоквијума и да је просјечан број страница литературе по предмету четири стотине, а да из појединих предмета број страница који се треба научити за само један колоквијум досеже и до пет стотина. Ово практично значи да студент само за један колоквијум из свих предмета у семестру мора да спреми око хиљаду страница из уџбеника различите материје. Предиспитне провјере знања се одржавају у временском распону од 20 до 45 дана (вријеме између првог и другог колоквијума) и логичким размишљањем долазимо до констатације да студенти који уче то градиво улазе у велику борбу са временом, јер стићи све научити постаје немогућа мисија. Када се тој чињеници дода израда семинарског рада, за који је неопходно наћи адекватну грађу, ту грађу прочитати и сортирати, па тек онда приступити његовом писању, лако ћемо закључити да је врло тешко, физички готово и немогуће испунити на вријеме све предиспитне обавезе које студенти имају. Осим тога, студентске књижице Универзитета су стандардизоване тако да се у њих може уписати само одређени број семинарских радова (16), број који је много мањи од броја предмета у току школовања (34 на Правном факултету), те аналогијом долазимо до закључка да се из одређених предмета семинарски рад не може ни радити због недостатка простора у индексу. Пошто не можемо да урадимо семинарски рад из сваког предмета, то значи да не можемо ни да прикупимо максималан број поена које нам налаже Универзитетски правилник. Изгледа да нас онемогућавају да будемо најбољи и на самом папиру, у студентској књижици. Присуство настави, на којој професори на студенте преносе вриједна сазнања и начине размишљана, награђено је са само четири поена у укупној игри „скупимо што више бодова“ која је прописана Правилима студирања Универзитета.

Неко би помислио да је то све, али није. Уколико се деси да одређени предмет студент преноси у наредну годину студија, а успјешно је положио колоквијуме из тог предмета, ти бодови му неће бити признати јер колоквијуми важе само годину дана. Апсурдна правила бањалучког болоњског система одредила су и рок трајања наученом градиву. Иако се иста материја полаже и на колоквијумима и на завршним усменим испитима, изгледа да размак између истих не смије бити већи од године дана, јер је очигледно потребно у једној години два пута (!) оцјењивати знање из идентичне материје. Да се не би десило да изнесене чињенице буду побуна само једног студента у ауторском тексту, износимо резултате анкете међу студентима треће и четврте године Правног факултета.

Спроведена је анкета са 160 студената у погледу њиховог мишљења о систему бодовања при оцјењивању на Правном факултету. Прво питање је гласило: „Да ли сматрате да је добар систем по којем студент не може добити више од 6 (шестице) на испиту, уколико није радио колоквијуме у току академске године?“ На узорку од 160 студената, њих 158 (98,75 %) се изјаснило против садашњег система, док је свега двоје било за тренуто стање (1,25 %).

Друго питање је гласило: „Да ли сматрате да би боље и праведније рјешење било оно по којем би се студент оцјењивао на основу онога што покаже на завршном испиту (дакле према своме стварном знању), без претходних математичких калкулација (сабирања бодова са колоквијума, семинарских, присуства и сл.)?“ На узорку од 160 студената, њих 130 (81,25 %) се одлучило за рјешење према којем би се студент оцјењивао према своме стварно показаном знању, док се њих 30 (18,75 %) одлучило против тога, вјероватно желећи модификације у садашњем систему.

Професори, који су и сами некада били студенти и то „по старом систему“, слажу се да болоњски систем има озбиљне недостатке, те сматрају да су приморани да примјењују прописе који су им наметнути, настојећи да што је више могуће изађу студентима у сусрет, што се тиче строгих правила бодовања.

Такође, на Правном факултету, али и на другим факултетима постоје наставни предмети за чије је изучавање, како професори истичу, неопходан временски период од два семестра. Када се предавања таквих предмета сажму у један семестар, на губитку су и професори који се лавовски боре да прилагоде програм и студенти који остају ускраћени за многе лекције које су због недостатка времена морале бити испредаване у скраћеном издању.

У цјелокупној причи око прописа, бодовања и Болоње морамо имати у виду чињеницу да се студентски живот не састоји само од учења и испуњавања наставних обавеза. Тако, имамо доста студената који познају стране језике и који би жељели да иду на размјену студената у иностранство. Размјена траје најмање мјесец дана. То значи да ће због одсуства, студенти пропустити колоквијуме и тиме изгубити драгоцјене поене, а резултат је наравно мања оцјена него што је студентово тренутно стварно знање из тог предмета. Овим је студент практично кажњен за настојања да своје знање и искуство обогати новим сазнањима ван матичног Универзитета. Када се на све то дода факат да просјечан студент, по уобичајеној навици попије са колегама кафу, обједује у студентској мензи, прошета са момком/дјевојком или се бави неким спортом, већ нам је јасно да за квалитетнији друштвени живот и ваннаставне активности болоњски систем високог образовања, онако како је примјењен на бањалучком Универзитету, не допушта много, јер се за испуњење свих предиспитних обавеза тражи апсолутна посвећеност учењу, уз одрицање од нормалног друштвеног живота.

Да ли смо напредовали са оваквим системом, није тешко закључити. У механизованом процесу образовања, гдје смо приморани да се боримо са временом, процјена крајњег резултата није оптимистична. Умјесто мислећих људи, научних радника и експерата, велика већина нас ће постати „техничко особље” способно за извршавање само оних најобичнијих радних задатака. У прилог томе иде и чињеница да мало студената чита додатну литературу, пише и објављује радове или учествује на скуповима из неке научне области. Временом, са оваквим системом, ће и они талентованији и радишнији студенти, који имају највише циљеве, постати права ријеткост, због детеорације знања путем универзитетских прописа. Пар генерација је већ масакрирано са овим системом, надамо се само да у машину неће да упадне још која. Док не дође до промјена и побољшања, остаје нам да се и даље трудимо и да дајемо све од себе у прикупљању поена и извршавању предиспитних обавеза најбоље што можемо, у нади да ће доћи бољи дани за високо образовање на Универзитету у Бањалуци.

P.S. Београдски студенти су некада носили транспаренте са натписима „Држава и Болоња, јашу нас к`о вола“. Да ли и нас та Болоња заседлава?