Интервју са Његославом Јовићем, вишим асистентом на Правном факултету у Бањој Луци

Учење представља најлакшу фазу јер се од студената само тражи да присуствују предавањима и репродукују своје знање на испиту. Када покушате да пишете, односно стварате право онда видите да је то много теже – потребно је много литературе прочитати да би се мало написало. Када размишљате мимо књиге, када имате свој став, то је изразито добро.

Интервју водио: Никола Леро

1. Колики је јаз између теоријског знања стеченог током школовања и практичног рада након добијања запослења?

Тачно је да постоји јаз између теоријског знања и примјене истог у пракси. Међутим, теорија је неопходна, односно познавање теорије је неопходно да бисте касније могли да је претворите у праксу. Пракса се дјелимично може научити и без теорије, али непознавање теорије може у пракси да доведе до нежељених посљедица – до тога да се одређена питања не могу адекватно ријешити. Често су људи који раде у пракси теоријски непотковани, јер једноставно не разумију неке кључне и изразито битне основе ствари којима се у пракси баве.

2. Да ли факултети припремају студенте за реалне ситуације са којима ће се срести у пракси након завршетка школовања?

Факултети студентима дају теоријско знање, односно знање како да се касније снађу у реалним ситуацијама. Знања која се стекну на факултету, наравно, блиједе временом, али студенти, уколико познају теоријске основе а имају неку конкретну животну ситуацију у којој треба да ријеше одређени проблем, тачно знају у ком пропису, у којој области треба да потраже одговор. Ако немају теоријско предзнање логично је да се ни у пракси неће сналазити.

3. Колико су Вам контакти и познанства која сте остварили током школовања помогла при запослењу?

Контакти и познанства која остварите током школовања, студирања или постдипломских студија вам значе у смислу да ако имате неки проблем моћи ћете лакше да га ријешите. Рецимо, ја сам радио у привредном друштву, гдје сам се, онда када се сусретнем са одређеним проблемом, обраћао колегама које су прије мене почеле да раде у установама које се баве том граном права. Тражио сам савјет и мишљење, јер нико не може бити стручњак за све области. Стога би било добро да студенти током студирања остваре што више контаката и буду укључени у различите ваннаставне активности, путем правних клиника, посјећивања разних семинара, писања нешто стручнијих радова. Сва знања која буду стекли биће временом искориштена. Не постоји нешто што научите, а да вам бар некада неће требати, иако је могуће да у датом тренутку нема потребе за тим. Кроз живот ћете сарађивати са колегама са којима сте студирали као и са професорима којима се увијек можете обратити, чак и када дипломирате.

4. По Вашем мишљењу, да ли је већа шанса за напредовање у каријеру путем рада у државним институцијама или радом код приватника?

Пазите, рад у државним институцијама омогућава колико толико сигуран посао. Ви ту имате сигурна примања али, зависно од органа, тешко да имате огромну могућност за напредовање. Више искуства можете стећи у приватном сектору. Наравно, приватни сектор је у старту незахвалнији – плате су много ниже и много више посла радите, а немате строго прецизирано радно мјесто. Углавном радите више области права. Значи, посао код приватника је свакако тежи али вам за прво запослење даје више могућности него државни посао. Државни посао омогућава да одрадите приправнички стаж, да имате мало више времена и да лакше положите правосудни испит. Међутим, знања која ћете стећи, зависно од институције наравно, су можда и боља у приватном сектору.

5. Да ли сте се током рада сусретали са случајевима када се законито и правично у том тренутку сукобљавају?

Свакако, животне ситуације су непредвидиве. У животу се увијек деси да имате неку ситуацију, чак и на факултету гдје се правним прописима то регулише, и да та конкретна ситуација не може да се подведе под одређену норму. Ви морате да поступите по прописима иако имамо оштећење друге стране. У пракси покушавамо пронаћи рјешење да не повриједимо правни пропис, а и да друга страна не буде оштећена. Мада се, ако примјењујемо правне прописе, сигурно некада деси и такав случај.

6. Сматрате ли да се размишљање outside the box ставља постранце на факултетима и да ли тако стварамо правнике који знају само да тумаче али не и да мијењају и стварају право?

Учење представља најлакшу фазу јер се од студената само тражи да присуствују предавањима и репродукују своје знање на испиту. Када покушате да пишете, односно стварате право онда видите да је то много теже – потребно је много литературе прочитати да би се мало написало. Када размишљате мимо књиге, када имате свој став, то је изразито добро, мада у пракси често долази до неразумијевања код професора који се на основним студијама држе онога што су давно написали. Углавном се на постдипломским студијама дозвољава више слободе студентима да испољавају своје мишљење и да заузимају одређена становишта у вези различитих правних питања са којима се сусрећу.

7. Да ли треба прихватити први посао који вам се понуди након дипломирања или чекати оно радно мјесто које одговара вашим интересовањима и способностима?

У данашње вријеме је изразито тешко наћи посао. Моје мишљење је да студент када дипломира треба да прихвати било какав посао. Наравно тај посао треба да буде у струци, гдје може да одради приправничку праксу. Осим ако има ситуацију да може да бира. Међутим, када нађете први посао вама је лако да са једног посла тражите друго запослење, односно можете увидјети да посао који сте ви сматрали најадекватнијим можда и није добар избор за вас. Најбоља солуција је да са једног посла тражите други уколико нисте задовољни. Боље је да радите било какав посао у струци него да не радите никакав и да чекате запослење које никад није сигурно.

8. Какве новитете бисте увели, а шта избацили у едукацији будућих правника којим би се они боље припремили за обављање своје праксе?

Што се тиче факултета мислим да је можда мало боље да се бавимо практичним примјерима са студентима. Ми смо прије четири године имали правну клинику за студенте гдје смо радили са обичним грађанима који су нам се обраћали са својим конкретним проблемима и гдје смо пружали бесплатну правну помоћ. Студенти су могли да проуче комплетан предмет и имали су ментора у виду адвоката из праксе. Наравно, на факултету су стицали теоријска знања, а овим путем су повезивали та знања и практичан рад. Мислим да наш факултет иде у том правцу – да се на процесним предметима укључују у рад судије основних и окружних судова и на тај начин студенти добијају увид како то заиста у пракси изгледа. Често се наши студенти воде на суђења у кривичном или грађанском поступку да у принципу осјете шта значи живи рад са клијентима, односно како суд функционише. Сваки факултет би требао да више повезује суву теорију са оним што је заиста потребно за практичан рад. Ипак наглашавам да пракса не може без теорије и да морате посједовати теоријско знање као основу.