Интервју са деканом академиком професором др Витомиром Поповићем

Декан о коме се за вријеме његовог мандата највише говори на цијелом Универзитету. Поставили смо му питања која су била директна, без увијања и заобилазних путева.

Интервју водио: Дејан Лучка

академик др Витомир Поповић

IUSTITIA Колико одрицања тражи мјесто декана и који су били највећи проблеми са којима сте се срели као први човјек Правног факултета?

То зависи од тога какав хоћете да будете декан и какав хоћете да имате факултет. Ја на посао долазим већ када долазе први који су запослени на овом факултету, а одлазим задњи и тако радим већ шест година. Имао сам прилику да обиђем велики број универзитета у свијету и сигурно је да је позиција декана изузетно значајна и да свако ко се налази на тој позицији мора учинити много тога што би могло бити у функцији преношења позитивних знања и искуства са других универзитета на свој. Међутим, постојали су бројни проблеми. Један од главних проблема је био нерад: професора, студената и запосленог особља уз непостојање осјећаја одговорности за било шта. Када сам изабран за декана затекао сам факултет који је био далеко најзапуштенији на Универзитету. Зато су они који нису жељели да раде, морали да оду са овог факултета. Такође, инсистирао сам на томе да наставници морају да буду на послу. Нарочито сам се залагао да се прими одређен број младих људи на асистентска мјеста. До тада је постојао велики отпор старих наставника према томе. Они су, из страха за конкуренцијом, мислили да им ти млади људи на одређен начин тапкају за петама. Ја то никада нисам схватао тако, и ја у мојој професији немам проблема са конкуренцијом, што се може видјети из специјалистичких, магистарских и докторских студија у којима сам максимално форсирао да што већи број најбољих дође до дипломе и звања, па да се сутра укључе у наставни процес. Ми већ сада имамо наставнике који су производ овог факултета у задњих шест година и који дају одличне резултате у пракси. Све ово говорим јер ми факултет морамо ојачати. Овај факултет зависи од свих нас заједно, а његова будућност јесте у томе да ми њега подмлађујемо. Не смијемо допустити да нам се деси као на београдском факултету, да професори оду у пензију и пет година нема подмлатка, па да се онда моле професори из унутрашњости да држе предавања. То је крајњи, најгори облик субјективизма, да не кажем и примитивизма. Ми, умјесто да смо тежили ка томе да на сваком од предмета имамо најмање по два наставника,смо се били затворили у тој мјери да смо имали свега два или три асистента на цијелом факултету. Данас је ситуација боља, али још ни близу није онаква каква би требало да буде. Док сам ја декан и о тим стварима одлучујем примићемо још најмање 10 свршених студената у радни однос, без обзира да ли се то некоме свиђало или не. Не можемо дозволити да наши студенти зује по ходницима а да не могу да дођу на консултације код асистента, док професори тезгаре и ходају около. Нико не доводи у питање чињеницу да је велики број нашег кадра ангажован у јавним институцијама али ови студенти не могу бити жртве тога. Ми смо у том погледу постигли одређене резултате: настава се држи практично у минут, што није било лако, испити се држе у тачно одређеним терминима, а само се у изузетним случајевима могу помјерити. У ранијем периоду то је била рак рана нашег факултета. Овдје се некада испитивало и суботом и недјељом, чак и у пола два ноћу. Таквог система више ми немамо и то нас чини препознатљивим у односу на све остале факултете. Ми нећемо да се угледамо на оне који су лоши, већ на оне који су најбољи. Стандарде које смо постигли не смијемо довести у питање. Нисмо ми ту ради себе, ми смо ту ради студената, а ако смо ту ради студената, онда морамо учинити све да они студирају на референтном факултету. У складу са тим, ми тренутно улазимо у базу у којој ћемо нашу библиотеку повезати са великим бројем најпознатијих библиотека у свијету, са Националном библиотеком у Вашингтону, библиотекама Ломоносова, Сорбоне, Сапиенце у Риму, Правног факултета у Атини… и покушавамо на тај начин да дођемо до што веће библиотечке грађе и унапређења квалитета нашег факултета. Ми смо, такође, овдје морали скоро све да реновирамо, почевши од санитарних чворова па до столарије. Даље, ми смо само прошле године уградили око 20 000 метара дужних разних оптичких, енергетских и других врста каблова. Имамо и нову информатичку опрему задње генерације и наши студенти сада могу да прате предавања широм свијета: засједање Суда у Стразбуру, Међународног суда у Хагу, да прате рад Специјалног суда у Београду и сл. Али сад имате један други проблем, а то је недовољна оспособљеност професора да користе ту опрему. И то је оно што нас тјера да ми примамо младе људе, који су сигурно ту вичнији и оспособљенији. Градњом електронске суднице и увођењем практичне наставе ми смо се спремили за нови начин образовања правника. То су нам јавно признали на међународној конференцији у Даблину, која је одржана марта мјесеца прошле године, гдје су нас практично изабрали међу 20 факултета у Европи по начину практичног извођења наставе. Оно што наши студенти раде на симулацијама суђења је често много боље и много убједљивије него оно што раде многе судије у судницама. Једино нам недостаје тај дио младих асистената који ће да уче, да прате и да контролишу. Јер ако ви данас, на једној од наших катедри имате шест предмета, а немате ниједног асистента на њој, немамо ми о чему да расправљамо. Очигледно је да онда овај факултет нема будућност.Према томе, конкуренција мора да постоји јер кадра има. Наравно, у обзир не долази кадар са приватних факултета, јер они немају ни тај најнижи минимум образовања који се тражи за рад на нашем факутлету. У обзир долази читава генерација младих људи који су овдје завршили студије и којима ми морамо да вјерујемо, јер су они вјеровали нама.

IUSTITIA Када бисмо могли да очекујемо исељење Архитектонско-грађевинског факултета и реновирање просторија на трећем спрату за потребе нашег факултета?

Што се тиче АГФ-а, ја се сваки дан молим Богу када дођем на овај факултет, да они оду одавде. Међутим, и они имају одређених проблема. Првенствено немају довољно финансијских средстава да заврше пројекат изградње сопствене зграде, а чини ми се и да су премегаломански ушли у то. Да су ишли са мањим простором, могли су већ до сад да заврше радове и да се уселе. Када се они комплетно премјесте, ми бисмо сигурно горе имали други циклус студија потпуно затворен. Међутим, требало би практично читав тај спрат реновирати. У плану је да се на том трећем спрату направи једна модерна учионица, која би имала најмање 200 засебних мјеста са рачунарима за студентске потребе. Горе би такође требало направити једну мању просторију у којој би се магистранти или докторанти оспособљавали. На мјесто садашње читаонице би требало да се прошири библиотека. Омогућили бисмо и другима студентима са државног Универзитета да користе ту учионицу, јер и сада велики број студената са осталих факултета сједе у нашој читаоници. Ми нисмо против тога. Све што је у интересу наших студената, студената нашег Универзитета, је добра ствар за будућност ове земље. Када бисмо све то урадили, тада бисмо имали потпуно затворену цјелину. Нама не би пролазили неки професори са АГФ-а који суботом у пет сати, када иду према Словенији, дођу и закажу испит на факултету и притом нама стварају безбједоносне и читав низ других проблема. Радна седмица износи пет дана а субота и недјеља су резервисани за одмор или кориштење факултета за друге сврхе, као што је нпр. одржавање научних скупова. Ја сам лично у неколико наврата тражио од предсједника владе и предсједника Републике да им се издвоји дио средстава и да се они преселе са овог факултета. Искрено се надам да ће се то вјероватно у неко најдогледније вријеме и десити, а један број њих је већ прешао у кампус. А ако се не деси, онда ћемо морати отворити споредни пролаз за њих јер ми морамо имати потпуну контролу на нашем факултету. Нажалост, ви видите шта се десило у Зворнику и ми не смијемо дозволити да се нешто слично деси на Универзитету. Зато морамо имати увид у оно што се дешава на факултету у току цјелокупна 24 часа.

IUSTITIA Постоји прича о изградњи достојанственог споменика палим припадницима Студентске бригаде испред „старог кампуса“. Гдје се стало са тим пројектом?

Ми смо нашим планом утрошка средстава за ову годину предвидјели да издвојимо за ту сврху око 10 000 КМ. Тражио сам да се други факултети у том смислу опредјеле јер не може Правни факултет сам да то уради. Споменик кошта много вишеновца, минимално 50 000 КМ. На нашем факултету сматрамо да би тај споменик требао да се направи негдје између између Права са једне и Економије са друге стране, а да она плоча у хаустору остане на истом мјесту и у наредном периоду. Та дјеца, наши бивши студенти, студенти овог Универзитета, морају добити један пристојан споменик. То је најмање што су они заслужили.

IUSTITIA Ми имамо информације, да је прошле године умало потписан споразум Универзитета у Бањалуци и два приватна универзитета. Како је уопште могло доћи до такве ситуације?

Пазите, то је све производ страначких дјелатности и активности. Нема Вито Поповић приватни факултет или универзитет. Зна се тачно ко су власници тих универзитета. И они сада законе тачно темпирају према тим приватним установама. То су факултети који се налазе по шупама и баракама,а имају назив факултет. Какав је то факултет који упише петнаест студената? Нису то академије ликовних умјетности или музике па хајде да о томе разговарамо. У свему томе неспорна је чињеница да су они једно вријеме били у великом налету, да је упис код њих био 4 000 конвертибилних марака, да је пролазност морала да буде 100 % и да су њихови студенти добијали високе оцјене, а да су на бази високих оцјена добијали стипендије и све остало. Све то је било јако штетно по наше студенте. Тако су: секретарице из владе завршиле факултете, возачи из владе завршили факултете, газде које су имали велике фирме завршили факултете. Данас се тај број смањио. И шта ћемо сада? Сада је борба како и на који начин да се ти приватни универзитети утопе у државне. И не бирају се средства. Ми смо имали прошле године, на сенату нашег Универзитета, кроз тачку „Разно“, стављено да се потпише споразум нашег Универзитета и једног од приватних универзитета из Бањалуке о заједничком извођењу наставе на трећем циклусу, на докторским студијама. Па то значи да сте ви онда њима признали први и други циклус. Питам се зашто ми онда ову дјецу малтретирамо овдје за испит и тражимо од њих знање, када ће они доћи, завршиће факултет било гдје, а докторираће овдје и биће равноправни са овим нашим студентима који се пате? Јел` ми то хоћемо такав систем да направимо? Ми, на Правном факултету, смо забранили нашим професорима да раде на приватнима факултетима јер је то за нас сукоб интереса. Али шта је урадио Универзитет? Он није забранио никоме ништа. Замислите ви, нама су прије двије године исто тако били ставили на дневни ред да се потпише споразум с једним приватним универзитетом. Наравно, наши студенти и професори су се побунили и то није прошло. Није прошло ни сада са Економским факултетом, и неће проћи с Правним док сам ја декан и док будем радио на овом факултету. Такође, нити један испит са приватних факутета овдје неће никада бити признат док се не проведе провјера знања које су они тамо стекли и док се не провјере звања наставника који су им држали наставу. Не може један наставник држати пет предмета. Уз сво дужно поштовање, ја једва држим и овај један који имам.

IUSTITIA Да ли то значи да се Универзитет креће ка некој врсти јавно-приватног партнерства? Гдје се налазе наш факултет и наш Универзитет у свему томе?

Ако остане оваква структура Универзитета, ако остане организован овакав какав је и ако на крају не дођемо некад до неког министра који се разумије у образовање и који има интереса, прије свега да сачува образовање, државни Универзизитет ће буквално нестати. Њега ће купити они који су дошли до енормних пара, а држава ће имати све мање интереса да улаже средства у образовање. Зато је и донесен Закон о јавно-приватном партнерству. Тврдим вам, да ја нисам дошао за декана, а мене су два пута смјењивали због тога, овај би факултет био приватни прије пет, шест година. И овдје би се причала друга прича. Све је било припремљено за то. Имате сада са приватних факултета више од пола владе, а многи од њих не разумију ни основну терминологију. Они су татини и мамини синови, они раде за велике плате, они возе службена кола, користе ајфон телефоне и они су наша будућност!? Нисмо ми против конкуренције, ми смо само за здраву конкуренцију. Ми смо за то да се тај новац који се добије на приватним универзитетима даје за развој високог образовања Републике Српске. Они нису профитабилни, то су јавне установе, оне могу бити у приватном власништву, али не могу да служе као друштва са ограниченом одговорношћу и да ниједну власт не интересује чињеница да у Закону о високом образовању пише да се један дио новца мора дати за просперитет високог образовања. Систем нам је потпуно труо. Ово што се сада ради је исто рушење Универзитета. Ми имамо тај централизовани систем и све иницијативе мора да извршава Универзитет, а Универзитет је тром и он овакав какав је не даје никакве резултате. Ви имате сада доље преко 240 запослених људи, а не примају се нови асистенти. Што је нама проблем да примимо сад на Универзитет 100 или 120 асистената? Кажу проблем је јер нема пара? А што ће нам оних 240 бирократа? Не мислим ја сада да је лако узети то метлом и почистити, али неко би морао одговарати за то. Ви имате сигурно преко 20 наставника, који имају двојни или тројни однос. Ради код нас, ради у Србији, ради у Црној Гори. Кад узмете да је бруто плата запосленог редовног наставника негдје око 5000 КМ, рачунајте да 20 x 5 000 даје 100 000 и то све x 12 мјесеци, добијемо 1 200 000 КМ. Нажалост, постојећа гарнитура на Универзитету о томе уопште не води рачуна. Ви можете да им скрећете пажњу, да им причате. Ви се испричате на тим састанцима са њима. И морам да кажем, ја сматрам веома бесмисленим да више учествујем у раду тих сједница, па више на те састанке не идем. Ја док сам декан радићу мој посао. Оно што буде законито донсесено од стране органа Универзитета, то ће овдје да буде извршено. Што не буде законито, неће бити извршено. На то ме тјера Закон о високом образовању, који је рекао да су декани одговорни за законитост. А нека свако ради према својој савјести, онако како мисли да треба. Данас, нажалост, гдје год погледате на Универзитету се царује од нерада. И сви имају тај осјећај како су сад они ти који су у хијерархији много виши и да њих факултети морају беспоговорно слушати. Тај систем не може опстати. Апсолутни нонсенс је да ви сада на нашем Универзитету примите 10 запослених са приватних универзитета. Они који не вјерују у наш Универзитет, који не желе да студирају код нас, који не желе да уче онолико колико уче наши студенти бивају примљени у радни однос, а нама сутра наши одлични студенти обијају прагове по бироима рада. Држава је, водећи погрешну кадровску политику, дајући и препуштајући Универзитет странчарењу, у доброј мјери одсјекла грану на којој ми сједимо. И тако високо образовање довела у најнижу позицију од његовог постојања. Али зашто је тако? Зато што вам је ректор из политичке партије. Зато што су проректори чланови политичких партија. Зато што се већина наставника више бави политиком, него да се бави науком и образовањем. Ми морамо јасно да кажемо, да ако желимо да одржимо високо образовање, да они који се баве науком и они који желе добро овој Републици, овом народу и овом Универзитету не могу да се баве политичким радом. Овдје долазе студенти који нису чланови ни СДС-а, ни СНСД-а, ни ДНС-а ни Социјалистичке партије. И они морају имати исти третман док се налазе на Универзитету. Страначки је преузето два наставника са приватних универзитета у звању које су добили на приватном факултету, а ми знамо шта су приватни факултети и како се они тамо бирају. И то никоме не смета. Тада не морамо да поштујемо матичност, тада не морамо да питамо ни Правни факултет, не морамо да питамо ни Економски. Ми тако не можемо да радимо. Не могу се доносити заједничке одлуке са онима који раде на приватним факултетима ради прања новца, који на крају сваке године плате 10% и узму те паре, не дајући их у развој високог образовања. И то не интересује министра просвјете, а и како ће га интересовати кад он ни до данашњег дана не зна да је министар просвјете. Какву ми то будућност хоћемо да направимо новим генерацијама? Што нисмо умјесто 240 запослених на Универзитету примили 150 најбољих младих свршених дипломаца са Права, Економије, Машинства? Прво, избјегли би да они иду у иностранство, а друго, добили би квалитан кадaр. Од њих 150, па нека остане 100, не морају остати сви. Међутим, дошли смо до тога да преузимамо са приватних факултета квази-научнике. А да не причам о појединим факултетима, са којих вам дођу декани који се мјешају у оно што ми радимо а њима израсли борови од 10 метара у склопу факултета. Ми не можемо бити исти, не могу се онда узимати паре од овог факултета и давати онима који немају. Ја јесам за солидарност али нисам да финансирамо туђи нерад. Ако на овом факултету гријање мора бити искључено петком поподне, суботом и недјељом, и ако ми штедимо, зашто се онда нама скида 70, 80 хиљада марака и даје се оним факултетима који отворе врата и прозоре и троше ту енергију безвезе. Имате на неким факултетима сијалица које горе док год не изгоре. Све ово нас води у све већу дубиозу из које је тешко наћи излаз. Ми уништавамо оно што је најдрагоцјенија супстанца сваког друштва. Ми уништавамо образовање. Кога је брига што дјеца иду у основну школу и носе десет, петнаест килограма књига у руксацима и криве леђа све док не заврше факултет?

Дејан Лучка и декан Витомир Поповић

IUSTITIA Да ли барем постоји назнака политичке воље да сезаконски регулише да послове у државним службама могу добити само студенти који су завршили државни Правни факултет?

Наравно да постоји. Ево, то смо сада и ми на конференцији декана државних правних факултета, која је одржана овдје у фебруару мјесецу, закључили и предложили нашим органима да се на тај начин регулише запошљавање. Нажалост, сада је распоред снага такав да превагу, у парламенту и у органима власти, имају они који су ближи приватним факултетима. Молим вас, па можете и у Француској завршити приватни факултет, али не можете радити у државној служби. Кад кажем државној служби, не можете да радите ни у суду, ни у управи, ни било гдје, гдје држава има удјела. Ево јуче слушам податке колико има незапослених математичара, па нема ниједнога. А на бироу имате 300, а тих 300 су отишли у Брчко, донијели дипломе а дјеца која су у основној школи више знају од њих. Ми морамо јасно да кажемо да на бироу нема 2 000 правника или 1 500 правника. Него има 50-60 са нашег факултета који требају да добију своје радно мјесто у оквиру године дана. Али шта имамо ми с овима другима, у чему смо ми то равноправни? Прво ако погледамо студирање, код нас је у просјеку трајање студија шест и по, док се код њих заврши за двије године. То није иста ствар. Код нас се води рачуна о томе да доведете што компетентније, што боље стручњаке, професоре, предаваче при чему се стално нешто дотеже и ради. А шта имамо код њих? Држава их је пустила да раде шта хоће. Па јел` ви мислите да је неко од нас луд? Али, какво друштво такво и образовање. Молим вас, ми смо са шест запослених на Универзитету дошли на 240. Двије стотине четрдесет је превише и за владу Републике Српске. А у тој истој влади је двије трећине радника вишка. Погледајте само ко је запослен у пореској управи, ко је запослен у појединим агенцијама, погледајте савјетнике. Добар дио њих има завршене по двије, три године приватне школе. Алал вјера и директорима и савјетницима, али ту хљеба бити неће. Не можемо тако радити. Ми морамо ићи у реформе, кренути прво од нас па онда ићи даље.

IUSTITIA Под бирократију, по мишљењу студената спада и сам систем студирања. Инцпекција је на нашем факултету у претходном периоду поништила оцјене студената, на примјер из Правне медицине, иако су студенти заслужили те оцјене својим знањем. Једини критеријум за то је био онај бодовни однос: 20-20-6-4. Можете ли прокоментарисати како је могуће то да се студенту који на испиту покаже завидно знање, поништи оцјена због саме бирократије система?

Гледајте, ми смо имали расписан конкурс за мастер студије. Пријавили су се неки од инспектора који контролишу област високог образовања. Услов је био да имају најмање петнаест бодова на том пријемном испиту. Неки од њих су освајали један бод. Некима сам ја лично рекао: „Имате завршен приватни факултет и можете бити инспектор, али код нас не можете студирати“. И тако је настао велики проблем. Њихов је став: „Ми имамо право, ми смо равноправни“. У чему смо ми равноправни? Ја нисам равноправан с мојим рођеним братом и сестром, а да будем равноправан са њима, који нису прстом мрднули, а добили су дипломе. Када је у питању само оцјењивање, Универзитет је донио правила о студирању не консултујући превише факултете, иако студирати на медицини и на праву није исто. Сваки факултет има своје специфичности. Можда су слични право и економија али право и електротехника сигурно нису. Не можете ви донијети јединствена правила студирања за све. И они су тако написалида до 20 бодова износипрви и други колоквијум, 4 бода да носи настава, 6 бодова семинарски и то све јесте једнако 50. Али су онда казали, пролазну оцјену може добити онај ко на усменом оствари више од 50 %. Онда смо ми видјели да су то аномалије, и у два или три наврата тражили да се мијењају та правила. Напокон су кренули радити на измјенама и они сада већ два, три мјесеца раде на њима. Ми смо формирали комисију са студентима и предложили смо како би то требало да буде. Ми сматрамо да студент треба, умјесто до 20 бодова за колоквијум, да има до 10 за исти. Онда смо хтјели да се наши студенти на одређени начин награде јер учествују у вјежбама, које су саставни дио предиспитних обавеза, и за то смо предвидјели већи број поена него што је сада. Ту је свакако проблем и једносеместралност предмета и оптерећеност студента, јер не можете ви Кривично право завршити и положити за један семестар, не можете ни Међународно, не можете ни Теорију државе и права. Трагедија у том свему је да у изради тих правила учествују они који нису уопште у наставном процесу. Они не разумију ни шта је колоквијум, ни шта је семинарски рад, ни шта су вјежбе, ни шта је такмичење у Стразбуру или у Црној Гори, Београду нити било шта друго што је везано за наставни процес. Ми хоћемо, ако нам студент иде у Београд на Институт за судско вјештачење, да он добије одређен број бодова за то. Зашто, ако је био у Стразбуру на такмичењу, он не добије одређени број бодова за то? Зашто ми изједначавамо оне који раде с онима који не желе да раде? Све потиче из бирократских структура, а ја вам тврдим да ћемо се ми свим силама трудити да се усвоје нова правила.

IUSTITIA У Закону о облигационим односима, Закону о сукобима закона и осталим старијим законима су написане најбистрије норме нашег права. Великим дјелом их имамо због тог што су у њиховом писању учествовавали људи са југословенских правних факултета. Каква је ситуација данас? Да ли се при доношењу закона консултују наставници и сарадници са правних факултета?

Ситуација је лоша. ЗОО је писао покојни професор Михајло Константиновић. На њему је радећи провео неких десетак година. Он је био министар правде у краљевој влади и избјегао је у Лондон, послије се вратио у Швајцарску, упознао је сва рјешења која су постојала у швајцарском Законику о облигацијама, затим она рјешења која су могла бити преузета из француског Code civile-а, из њемачког БГБ-а, имао је у виду и нека рјешења из аустријског Грађанског законика и из нашег српског Грађанског законика. Уз то су и многи други водећи стручњаци учествовали у доношењу тог и таквих закона. Некада се писању закона приступало са поштовањем. Данас, на мјестима гдје се закони састављају имате одређени број савјетника који се хвале како пишу по десетине закона одједном. Чим могу да учествују у педесет закона одједном, онда знајте да нису ни за један. У данашњем писању прописа ви морате да водите рачуна о многим стварима, посебно у ово вријеме кад све више продире англосаксонско право, када право суда из Стразбура у форми прецедената све више улази и постаје извор права кроз судску праксу. Међутим, о томе се слабо води рачуна. Мали број стручњака учествује у раду на изради закона. Ево, сада се формира тим који ради пред Уставним судом везано за оспоравање дана Републике Српске. И погледајте кога имате у том тиму. Немате никога. Сви су изабрани по политичко-партијској линији. Са друге стране многи учени људи су покушавали на разне начине да дају свој допринос, да се ангажују, али то није дало никаве резултате, јер их није имао ко саслушати. Неће вам угледни стручњак из било чега сам себе нудити више пута, можда једном хоће, али у више наврата сигурно то неће урадити. Дошло се до тога да ми зато имамо доста лоших закона ида имамо честе измјене у њима, а то аутоматски ствара несигурност за правни поредак и инвестиције. Узмите на примјер Закон о високом образовању о коме смо већ причали. То све јесте, али није закон, то на све личи, али не личи на нешто што би се могло назвати законом. Питам се, па шта хоћемо ми да радимо, хоћемо ли се опредијелити за стари систем, или за болоњски? Ако смо већ отишли на болоњски, хајде да видимо шта ту не ваља, да мијењамо. Ту је Декларација, која није Богом дана, да се не може систем прилагођавати. И умјесто да се тргнемо и да кренемо у сасвим другом правцу, да се ослободимо тих подрепаша и „стручњака“ ми гурамо и даље као да се ништа не дешава.

IUSTITIA За крај порука студентима нашег факултета?

Наши студенти треба да што више раде и да се не обазиру на оне који им говоре да се рад не исплати. Резултати рада ће доћи на видјело, код неких прије, а код неких касније. Право је веома тешка и сложена професија и она подразумјева озбиљно бављење и науком и праксом. Нека се увијек угледају на оне који су бољи од њих, а никада на оне који су лошији. То значи, нека они чувају овај факултет, јер ово је њихова кућа. И када га заврше и када оду са њега то ће бити њихова кућа. Нама долазе бивши студенти из цијелог свијета. Они су везани за овај факултет. То је кућа у којој су стекли професију, занимање, и чак и кад су имали неких непријатности са овим или са оним, сви се радо сјете мјеста гдје су студирали. Такође, наши студенти треба да укажу на све оно што мисле да није у реду на овом факултету. Ја пуно времена проведем у раду са студентима и врло радо све оно што може уопште да се правно прихвати – прихватам. И то не само ја, него и моји сарадници, а тако ћемо радити и у наредном периоду. Нека наши студенти учествују на семинарима и такмичењима, а ми ћемо их учинити препознатљивим као што смо и до сада радили са нашим дресовима, са нашом опремом, финансијским подстицајем и свиме осталим. Мислим да је једино тако могуће опстати и да то може да дадне некакав резултат, а све друго је празна прича.