Драган Тодоровић – Десница и љевица, борба за оседлавање грађанског бунта

Тридесетих година прошлог вијека Европа се опорављала од велике кризе у економији, која је узроковала велико незадовољство међу људима, и генерисала велики набој који је само чекао да експлодира. На политичкој сцени су доминирале радикалне десне и лијеве опције, предвођене националсоцијалистима у Њемачкој и комунистима у СССР. Заоштравање ситуације је измакло контроли, и за трен ока Европа се нашла у ужасу Другог свјетског рата. И данас се Европа опоравља од велике економске кризе… И данас на политичкој сцени имамо радикалне десне и лијеве опције.

Када су након Француске револуције у парламенту ове државе револуционарне снаге и они који су подржавали револуцију сјели на лијеву страну скупштинске сале, а ројалисти који су били присталице старог режима на десну, настало је нешто што ће касније постати уобичајени и врло распрострањени начин разврставања политичких странака. Иако је кроз историју политичког бивствовања на простору Европе било и другачијих тумачења, постаће неписано правило да социјалисти и егалитаристи заузимају лијеви дио политичког спектра, док конзервативци и народњаци окупирају супротну страну. Либерали су смјештени у центру, са мањим отклонима у лијеву или десну страну. Успоном либералног капитализма као основе економског уређења европских држава, дошло је и до преимућства странака центра у односу на оне са крајева политичког спектра. Међутим, погледамо ли каква је тренутно ситуација по том питању, не можемо а да не примјетимо снажан темпо помјерања политичких актера у земљама развијене Западне Европе на лијеву или десну страну политичке лепезе. Политички успон људи који заступају другачије ставове од оних које смо годинама слушали од стране тзв. „етаблираних политичара“ показује да је дошло до промјене структуре бирачког тијела широм Европе. Генерације младих које можда по први пут у модерној историји Европе имају мање вјере у то да ће живјети боље од својих родитеља, представљају погонско гориво за успон политичких опција које им шаљу битно другачије поруке од оних које су до сада могли чути са политичких говорница. На руку им иду и тренутне политичке, друштвене и економске околности у којима се налази Европа, а ту се прије свега мисли на економску кризу чије се посљедице и даље осјећају, избјегличку кризу која и даље дрма Европу несмањеном жестином, перманентну опасност од терористичких удара у срцу Европе као и поремећене односе унутар Европске уније који подривају европско јединство и пријете да нанесу озбиљну штету пројекту којег је још прије више од шездесет година започео највећи европски политички сањар, Роберт Шуман. Шуманов сан је заживио и више него што је он то икада могао да сања, али данашња генерација европских политичара пријети да га сруши много брже него што се мислило да је могуће.

Мађарски премијер Виктор Орбан, предсједница француског Националног фронта Марин Ле Пен, пољски предсједник Анджеј Дуда и његов политички ментор Јарослав Качињски, потпредсједник хрватске владе Томислав Карамарко, реформисани српски радикали предвођени Томиславом Николићем и Александром Вучићем, најистакнутији су, и нама најпознатији, примјери десних политичких опција које су освојиле значајну подршку бирача у претходном периоду. Када се њима дода још и сијасет опозиционих парламентарних странака у многим европским државама као што су њемачка АфД (Алтернатива за Њемачку) и Златна зора у Грчкој јасно је да се баланс на политичком спектру опасно нагнуо на десну страну. Као одговор на овакве политичке опције јавили су се покрети лијевих усмјерења као што су Сириза и Алексис Ципрас у Грчкој, Подемос и Пабло Иглесијас у Шпанији и можда и најнеочекиванији од свих, Џереми Корбин као предсједник Лабуристичке партије у Енглеској. Њихова појава наизглед успоставља равнотежу на политичкој сцени Европе, и представља природан одговор на успон десничарских партија. Међутим, оваква равнотежа је само привидно успостављена. Тек нас очекују опасна претумбавања на политичком небу Европе, чему ће увелико допринјети јачање покрета као што је њемачка Пегида, која више и није само њемачка већ европска, с обзиром да је недавно показала да је присутна у више од двадесет европских градова, а чији припадници заговарају изразито расистичку и ксенофобну политику према избјеглицама, али и према странцима уопште, посебно муслиманима. Појава и успон партија и покрета које заступају идеологије са крајева политичког спектра, говори нам нешто више и о тренутном расположењу бирача широм Европе. Јасно је да се бирачко тијело у већини европских држава поларизује, и да се све јасније исцртава линија подјеле између лијевих и десних опција.

Али да ово није само пресјек стања у Европи може се лако утврдити ако се поглед баци преко Атлантика и завири у политичке воде Сједињених Америчких Држава. Трка за предсједничке номинације је у пуном јеку, а резултати првих избора у појединим државама показују да је стање на политичкој сцени САД у великој мјери слично оном са друге стране Атлантика. Фаворит за страначку номинацију међу републиканцима је Доналд Трамп, човјек који заступа изразито негативне ставове према имигрантима, посебно муслиманима, који користи политички некоректан, вулгаран и прост рјечник у јавним наступима и који упркос свему томе има подршку тридесетак посто бирача своје партије. Ипак, на изборима у Ајови побједу је однио Тед Круз, сенатор из Тексаса, који је још и конзервативнији од Трампа, и за кога се са сигурношћу може рећи да је највећи десничар од свих кандидата за страначке номинације. На другој страни, међу демократама, фаворит је Хилари Клинтон, дугогодишњи важан играч у политици САД. Међутим, на изборима у Ајови скоро идентичан резултат као Клинтонова остварио је досадашњи аутсајдер трке за номинацију, сенатор из Вермонта, Берни Сандерс, кога ставови и идеје које заговара сврставају међу чистокрвне љевичаре, иако он за себе каже да је демократски социјалиста. До краја предсједничке трке у САД остало још много времена, али први резултати избора показују да се тежиште тамошње политичке сцене помјерило према лијевим и десним опцијама, што показује да се расположење међу Американцима са правом гласа увелико промјенило у односу на нека прошла времена.

Овакве тенденције помјерања политичких актера у лијеву или десну страну, нису остале без одјека ни на нашим просторима. Традиционално расположени за окретање радикалним идејама, брзо смо се, као бирачко тијело профилисали у складу са актуелном ситуацијом у Европи. Тако су на власт у Србији засјели дојучерашњи радикали, а сада европејци, што у садашњој ситуацији и није толико неспојиво као што је било прије деценију или двије. У сусједној Хрватској, конзервативци су поново у седлу, са владом која одавно није била тако шаролика, али и која одавно није имала тако радикалне елементе као што су поједини министри, прије свих Златко Хасанбеговић, школски примјер филофашисте и историчара ревизионисте. Међутим, и други политички актери на овдашњој сцени су увидјели какво је стање међу бирачима, па су брже-боље кренули у транзицију ка лијевој или десној страни. Примјер за то је дојучерашњи либерал и високи функционер странке која је припадала политичком центру у Србији, Борислав Стефановић, који је преко ноћи постао убјеђени љевичар и који је у циљу промовисања љевичарских идеја основао покрет под називом Левица Србије. Да има и супротних примјера говори нам реторика доскорашњег хрватског премијера Зорана Милановића, предсједника странке са придјевом социјалдемократска, чији је рејтинг пред недавне изборе био скоро па једноцифрен, да би након заоштравања реторике и оштрог скретања удесно, рејтинг његове партије вишеструко порастао, и замало му донио још један мандат на челу извршне власти у Хрватској.

Запаљива реторика појединих политичара у комбинацији са економским и другим друштвеним факторима увелико доприноси радикализацији бирачког тијела. Када се томе дода, на нашим просторима актуелна тиха тенденција ка историјском ревизионизму, посебно у погледу актера и догађаја из периода Другог свјетског рата, добијамо енормно јачање деснице, које је као и обично катализатор за јачање љевице, и обрнуто. Историја нас учи да једно без другог не може. Међутим, историја нам нуди и још једну лекцију. Тридесетих година прошлог вијека Европа се опорављала од велике кризе у економији, која је узроковала велико незадовољство међу људима, и генерисала велики набој који је само чекао да експлодира. На политичкој сцени су доминирале радикалне десне и лијеве опције, предвођене националсоцијалистима у Њемачкој и комунистима у СССР. Заоштравање ситуације је измакло контроли, и за трен ока Европа се нашла у ужасу Другог свјетског рата. И данас се Европа опоравља од велике економске кризе, која је такође произвела армију огорчених људи кивних на систем који им ништа не пружа а много узима. И данас на политичкој сцени имамо радикалне десне и лијеве опције које заузимају све значајније мјесто у политици европских држава. Надам се да је Европа научила лекцију из не тако давне прошлости, и да ће трећи чин ове драме која има своје друго извођење на европској сцени бити потпуно другачији.