Ђорђе Максимовић – Тероризам, илузија или стварност

Обје стране су остале нијеме на трагедију која је погодила БиХ у виду смрти двојице војника, те могућу опасност од нових напада. Становници Републике Српске, са једне стране, сарајевски напад посматрају као проблем Бошњака, док становници Федерације БиХ умањују значај Омерагићевог чина.

Ђорђе Максимовић

Терористички напад који се 13. новембра 2015. године десио у Паризу за собом је оставио 130 страдалих. Након напада, Француска је затворила границе и прогласила ванредно стање, први пут од нереда 2005. године. Будући да је тзв. ,,Исламска држава’’ преузела одговорност за напад, а обавјештајне службе то потврдиле, тадашњи француски предсједник, Франсоа Оланд наредио је војну акцију с циљем уништења Исламске државе.

Истраге које су услиједиле довеле су до лишења слобода великог броја осумњичених. Медијски извјештаји указивали су на чињеницу да су нападачи грађани држава чланица Европске уније. Паника је услиједила када су објављени подаци да су учиниоци од раније познати полицији, те да је више од 3.000 Европљана отпутовало у Сирију да би се прикључило Исламској држави. Идентификацијом миграната који су ушли у Европу може се закључити да се одређен број терориста несметано вратио у ЕУ.

Јединство, својствено људској врсти у тренуцима патње засјало је након париског масакра. Студенти у САД-у палили су свијеће и пјевали Марсељезу, државне институције истицале су француске симболе на зградама, а минут ћутања одржавао се на свим приредбама. Друштвене мреже омогућиле су корисницима да фотографије провуку кроз филтер у бојама француске заставе, а популарни хештег (енг. hashtag) уз пригодне натписе владао је друштвеним мрежама. Док су вјерски поглавари позивали на мир, државници се уписивали у књиге жалости, а грађани путем интернета изражавали саосјећајност, живот у остатку свијета текао је даље.

Недуго послије париске трагедије, Емир Омерагић 17. новембра. 2015. у Сарајеву је из аутоматске пушке усмртио Амира Салкића и Недељка Радића. Обојица страдалих били су припадници Војне полиције, у склопу Оружаних снага БиХ. Према информацијама ФТВ-а Омерагић је приликом напада узвикивао ,,Алаху екбер’’. Јединица за подршку опколила је осумњиченог у породичној кући, који је прије него што се у њој сакрио, на путнички аутобус и околне објекте испалио хице. Преговарачки тим неколико је сати преговарао са нападачем који се напослијетку разнио бомбом.

Безбједносне агенције потом су објавиле опречне информације. Иако су били сагласни да је Омерагић био припадник вехабијског покрета, челници безбједносних агенција нису били сагласни око правне квалификације дјела. Замјеник министра одбране БиХ, Борис Јеринић рекао је да убиство војника тероризам. Перица Станић, директор Агенције за истраге и заштиту остао је суздржан у оцјени, док је комесар МУП-а Кантона Сарајево, Вахид Ћосић децидно одбацио тврдње о терористичком чину.

Новинске репортаже о нападу заузеле су ударни термин у ноћи напада, да би се у данима након тога смањивале до потпуног прекида информација. Медијски извјештаји нису подигли свијест грађана БиХ о озбиљности напада, а саосјећајност исказана за жртве париског напада, изостала је у смрти двојице војника.

Након напада у Паризу – извор фотографије: cnn.com

Двије паралеле могу се повући између париског и сарајевског напада

Прва се односи на безбједносну структуру обје државе, њихову спремност да спријече нападе, те да на њих одговоре, а друга се односи на медијско извјештавање и свијест о тероризму. Француски напад карактерисао је висок степен софистицираности и координације учинилаца, уз три „тима“ терориста који су извршили шест истовремених напада. Питање које се намеће је:

Како је могуће извести такав терористички напад у главном граду војне силе, која располаже врхунском техником и обавјештајцима

Политика „отворених врата“ коју проводе државе Европске уније довела је до уласка одређеног броја терориста у европски простор, што је накнадно потврђено. Иако су политичке струје указивале на опасност прихвата избјеглица са ратних подручја, званичници ЕУ проводили су либеларну политику уз лошу контролу лица која улазе у европски простор. Било би неодговорно тврдити да би неприхватање избјеглица спријечило терористички напад, јер тероризам је у свијету одавно присутан. Но, провођење политике „отворених врата“ у комбинацији са лошим радом обавјештајних служби довело је до париске трагедије. Пропуштање миграната од којих су неки имали криминални досије у земље ЕУ, те њихова комуникација са екстремним струјама довела је до радикализације терористичких група и активирања „спавача“ – лица спремних на овакве нападе. Безбједносни органи Европе тек су послије напада лишили слободе лица за које се сумњало у повезаност са терористичким групама, те појачали контролу лица која у ЕУ улазе под статусом избјеглица. Упркос операцијама на глобалном нивоу, коријените промјене морају доћи из државних структура свих европских држава: јачом координацијом безбједносних снага, већом ангажованошћу грађана и најважније – стављању под надзор лица повезаних са радикалним покретима.

Француска револуција значила је почетак модерне Европе. Оба свјетска рата окончана су у Паризу, а Ајфелов торањ један је од европских симбола. Много тога је ,,земља мускетара’’ подарила свијету. Стога не чуди подршка исказана након паришке трагедије. Али док су поруке мира обилазиле свијет, тероризам је буктао на другим мјестима, али без медијске пропраћености.

Иако се војно не може мјерити са Француском, БиХ је као држава дужна да пружи сигурност грађанима

Послије париског напада, у помоћ полицији послано је 1.500 војника, затворене су границе, а уведен је и полицијски час. Када је Емир Омерагић усмртио двојицу војника, степен приправности подигнут је на виши ниво који је трајао неколико сати, а опречне изјаве дужносника тривијализовале су цијели догађај. Правну квалификацију Омерагићевог дјела треба препустити правосуђу, али чињеница је да тероризам представља „сваки акт са циљем да посије страх међу становништвом“. Када се лице које је као вехабија уврштено на списак обавјештајних агенција нађе у посједу аутоматског оружја и ручне бомбе – то је доказ лоше безбједности. Напад на зворничку полицијску станицу представљао је терористички чин и први позив „спавачима“ у БиХ за нове акције. Иако је полиција тада алармирана, на државном нивоу то се показало бескорисним, јер није спријечен нови напад.

Исламска држава пријети Балкану: „Нисмо Вас заборавили, преокупирани смо!“
Чланак из Независних новина, 08.06.2017.

Један од проблема је перцепција Оружаних снага БиХ и тероризма. Док званичници и грађани Републике Српске ОС БиХ не доживљавају као своју војску, а напад у другом ентитету виде као нешто невезано за њих, Бошњаци ОС виде као блиједу копију тзв. ,,Армије БиХ’’.

Становници Републике Српске сарајевски напад посматрају премишљу „жао ми је људи, али то је проблем Бошњака“, док становници Федерације БиХ, те поготово њихови званичници, умањују значај Омерагићевог чина, симпатишући радикалне исламисте. О томе свједоче и молитве за париске жртве у српском дијелу БиХ, те ,,online’’ подршка Исламској држави у ФБиХ.

Обје стране су напротив остале нијеме на трагедију која је погодила БиХ у виду смрти двојице војника, те могућу опасност од нових напада.

Медији не дају довољно простора овом питању, но умјесто спрјечавања панике, спрјечавају дизање свијести. Мрак створен недостатком информација наводи грађане да мисле како је опасност илузорна, чиме се проблеми гурају под тепих, а потенцијални број жртава се увећава.

Напад на војску напад је на стуб државе. Ако послије оваквог напада не схватимо са каквом се опасношћу суочавамо, када ћемо? Српска страна мора прихватити да ОС БиХ бране границе цијеле БиХ, те да у њеним редовима има и Срба. Бошњаци, пак, морају схватити да радикални исламисти теже исламизацији хришћанског свијета, док су нерадикални муслимани први на реду за одстријел. БиХ може постати терористички полигон са којег ће се нападати европски, али и домаћи циљеви. Тој чињеници у прилог говори пријетећа порука Исламске државе у којој позивају „спаваче“ на терористичке нападе. Да ли ће сљедеће жртве бити у школама, болницама или на трговима? Тековине старог контитента наше су колико и француске. Дужни смо бранити наше тло и становништво! Уколико не покажемо јединство ризикујемо губитак слободе и цивилизације коју познајемо. Нисмо одабрали да живимо у тешким временима, али можемо одабрати како ћемо се носити са њима.