Дејан Лучка – Устав из `74 није крив за распад Југе

Када се у Великој Британији и САД-у назирала клица PUNK-а као покрета коме је циљ био супростављање ауторитетима и изграђеним социо-економским темељима друштва, у Југославији су се распредале друге приче, које (баш као на концертима пуним бијеса и узаврлих хулиганских страсти) направише велику шутку поткрај другог миленијума на Балкану. Државни PUNK у рушилачком маниру је настао у СФРЈ, седамнаест година након `74, а ауторитет за супростављање је умјесто краљице био Устав. Свијет је добио проглас: PUNK сигурно није мртав, али право јесте.

Уз чашицу најбољег вина, са благословом највећег сина, на Брионима се под диригентском палицом Едварда Кардеља везла нит за нови највиши правни акт предводнице несврстаних земаља. Доносио се нови Устав, који је требао социјалистичку државу благостања још више приближити Марксовим идеалима, уз лагано корачање ка капиталистичком Западу. Устав је донесен 2. фебруара 1974. године, а чак је и прије самог усвајања, што посредно што непосредно, изазвао велике контроверзе. Тако је жртва уставног мишљења лудих седамдесетих био један од највећих умова српске философије XX вијека проф. др Михаило Ђурић, који је протјеран са београдског Правног факултета равно у казамат, због своје критике уставних амандмана из 1971. године, који су били претеча Устава из `74. За дата рјешења је изјавио да Југославију своде на „географски појам“ и да је тужно и жалосно што „национално питање избија у први план“. Због подршке слободи говора професора Ђурића страдали су и Андрија Гамс, Војислав Коштуница, Коста Чавошки, Данило Баста и Александар Стојановић. Послије ових чистки, уставно мишљење лудих седамдесетих је наставило своје постојање, све до времена када је спорт на овим просторима доживио свој врхунац, а економију као главну тему политичких расправа замијенио национализам и „препороди“ нација.

Медијска слика која је створена уочи распада СФРЈ и након њеног растакања давала је утисак да је Устав из `74 први по кривици за све што се десило, јер је поклонио право свима да иду својим путем. Међутим, да ли је то заиста тако?

Стриктно гледајући слово Устава, републике нису имале право прогласити отцјепљење, јер је Устав СФРЈ из 1974. године забрањивао сецесију на начин на који су оне то извеле. Наиме, у основним начелима овог Устава дата је могућност народима да изађу из Југославије и то ријечима: „Народи Југославије, полазећи од права сваког народа на самоопредјељење, укључујући и право на отцјепљење… “. Дакле, дато је право народима, а не републикама – на самоопредјељење, које укључује и право да се народ одвоји од дотадашње државе. Да би се схватило како ово функционише, прво је потребно идентификовати појам „народ“. Пошто је очигледно да то није „степен етничког развоја групе“, остаје само чињеница да народ представља или „општи појам за све грађане једне земље“ или синоним за „нацију“. Како је јединствена земља тада била Југославија, логичко-језичко тумачење термина „народ“ даје став да је ово југословенски погоднија језичка верзија за именицу „нација“. У конкретном смислу ово значи да било који народ/нација на подручју бивше Југославије има право да се раздружи са осталим народима/нацијама. Гледајући на ратна дешавања у туробним деведесетим то производи схватање да је било апсолутно легитимно одвајање хрватског, бошњачког и српског народа од Југославије, али исто тако и српског народа, прво из окриља СР Хрватске, а онда и из СР БиХ, као и хрватског народа из СР БиХ. Крећући се овим путем долазимо до тога да су Република Српска, Хрватска Република Херцег Босна и Република Српска Крајина апсолутно легални продукти одвајања народа од федералних јединица и од саме федерације. Међутим, никако се не смије губити из вида да је цијели дати став изражен у Уставу у директној вези са чланом 5. истог Устава у коме се наводи да се „… територија републике не може… мијењати без пристанка републике, а територија аутономне покрајине – ни без пристанка аутономне покрајине. Граница Социјалистичке Федеративне Републике Југославије не може се мијењати без сагласности свих република и аутономних покрајина. Граница између република може се мијењати само на основу њиховог споразума, а ако се ради о граници аутономне покрајине – и на основу њене сагласности.“ Овим је експлицитно одређено да је за било какво задирање у унутрашње или спољне границе СФРЈ неопходан споразум између република/аутономних покрајина. Тако је, за исцртавање нових државних граница у оквиру Југославије, односно за самосталност Хрватске и БиХ, као и осталих република, био неопходан консензус међу свим чланицама федерације. Споразума, као што је познато, није било. Србија и Црна Гора нису дале сагласност за одвајање осталих од СФРЈ, а Босна и Херцеговина није могла дати сагласност без учешћа свих конститутивних народа у тој одлуци. На основу напријед реченог дâ се закључити да су се народи могли осамосталити и одвојити од СФРЈ, али тек онда када би добили одобрење свих република за мијењање граница. Ово зато што се народ може одвојити од државе, али са собом не може носити територију, за коју је неопходна сагласност свих осталих дијелова СФРЈ. Након одобрења од осталих чланица, народ би гледао у коју територију треба да заокружи свој национални корпус и тек онда би наступила демаркација и исцртавање нових граница у оквиру којих ће народ који се одваја образовати своју самосталну државу.

Из цијеле ове приче произилази сљедеће: цјелокупан процес стварања нових држава на подручју бивше СФРЈ је био противан уставним нормама прописаним Уставом из 1974. године. Фамозни Устав је, истина, дао много већу самосталност у многим погледима републикама саставницама Југославије, али им није дао право на сецесију, на начин на који је она учињена током деведесетих. Такође, до започињања распада СФРЈ у републикама су донесени многи противуставни акти, као што су били уставни амандмани на Устав Србије из 1989. године и доцније устави република Словеније, Хрватске и Србије 1990. године. Међутим, сви они својом правном снагом никако нису могли дерогирати когентне норме важећег државног југословенског Устава, којима је прописан начин мијењања граница. Иако се у јавности створила слика о „рашчлањујућем Уставу“, она је само дјелимично тачна. Тачна је у оном смислу у коме се на основу уставних рјешења могла догодити дисолуција СФРЈ, али истина је да се уставне одредбе о одвајању од Југославије нису поштовале. Постоји анегдота која каже да је академик Радомир Лукић, када су га питали шта мисли о Уставу, рекао: „То је најбољи устав… али за најбоље људе“. Људи, такви какви су, са једне стране стварају права да би их поштовали, а са друге стране, јачина ријечи записаних норми стаје пред налетом политичких цокула. Нажалост, гажење одредби федералног Устава је довело до тога да је држава Јужних Словена нестала, у не баш милим звуцима борбених стројница државног анархо-PUNK-а, уз обилато кршење права на свим странама.

Текст је објављен на блогу аутора 22.08.2015. године и у истој варијанти се може наћи на адреси: https://dejanlucka.wordpress.com/2015/08/22/438/